“ Od kada je moj muž, ljubav mog života, umro, ja više ne živim, životarim. Sada sam dobro. Posle pet godina, više ne plačem kada pričam o njemu, samo mi zasuze oči…“
Upoznajem je na plaži. Dama, otmena, gospođa u penziji, veoma obrazovana, filantrop po opredeljenju. Odmah sam poželela da bude moja drugarica. Očarala me je mudrošću, energijom, stavovima, pristupu životu i nenametljivim savetima. Divna gospođa. Predivna.
Došla je sa jedanaestogodišnjom unukom na letovanje, predpubertetlijkom. Za poštovanje. Devojčica je mila, pametna, radoznala i veoma zahtevna. Kao i moja ćerka. Devojčice su se brzo prepoznale. Uživale su u moru, plivale, razgovarale dugo ležeći na dušeku, pod budnim okom bake i nas roditelja. Baka je, kao i mi, uvidela da su odličan spoj, čiste, nevine, pomalo luckaste. Možda više luckaste nego što smo očekivali, jer je bilo momenata da je mudrije reagovala naša četvorogodišnja ćerka, nego dve starije devojčice zajedno.
Gospođa baka je, po sopstvenom priznanju, gonila unuku da jede zdrave namirnice, redovno stavlja kremu na plaži, odlazi na popodnevni odmor kada je najjače sunce, slaže tangram, igra šah i uči o gradovima sveta…Unuka je negodovala, pa, radila i tako u krug. Baka je bila istrajna i dosledna. Primer mnogim roditeljima.
Pričala mi je o svojoj deci i unučićima i pola sveta koje je proputovala. Kako ju je bilo zanimljivo slušati… upijala sam svaku njenu reč, ponekad i kupanje propuštala, samo da je slušam. Mirnoća, strpljenje i odlučnost satkani u jedno, tako bih je najkraće okarakterisala. Po godinama je bliska mojoj mami, po mudrosti je možda i prerasla. Preskočiću ipak poređenje, svako treba da vodi i voli svoj život najbolje što ume i da stalno uči.
Ipak, njena odanost čoveku njenog života, koji ju je iznenada napustio i njen preokret, kao i sva saznanja do kojih tada dolazi, očravajući su. Svemire, daj svima šansu da vole svoj život, kao i moja morska, verovatno i životna drugarica. Svemire, još je lepše to činiti u društvu svoje srodne duše, svoje polovine, svog najboljeg prijatelja. Nakon takvih saznanja, ozbiljna konstatacija i neopisivo divan kompliment, da “ smo moj muž i ja tako kompatibilni, da divno gajimo našu decu i da treba jedno drugome da budemo navažniji i posvetimo par dana naših putovanja nama samima“.
Prilično dugo osećam istinitost ovih reči. Mi i biramo jedni druge uz želju da traje, a traje ako se neguje, ako imamo naše vreme. Samo naše. Bez namere da savetujem, samo prenosim, uz želju da tako i nastavimo, nas dvoje, moja srodna duša i ja, jer je kraj neizbežan, kao i moja želja da ovde nema mesta patetici. Kako bih izbegla žaljenje, još sam sigurnija kako želim da živim, smejem se i radujem.
Moja divna drugarica sa mora, kaže da jedino žali što je muža toliko podržavala, jer su živeli podržavajući jedno drugo i dogovarajući se, da radi i još radi, jer ima vremena za njih dvoje. Onda sa setom konstatuje da su obećali jedno drugome da će dane nakon penzije provoditi zajedno. Zajedno na putovanjima, sadeći paradajz u blizini Beograda, obilazeći parkove, pozorišne predstave. Nije ona ljuta što je otišao. Njoj je žao što zajednički san dosanjuje sama…
Svima koji odluče da vole…
Оставите одговор