Najbolja prijateljica u živoootu!

Najodmerenija reč, najtoplija uteha, najveći čuvalac tajni, najodaniji sagovornik, najbolji grlilac, njeno veličanstvo- ONA!

Prišla sam joj na fakultetu, na samom početku studiranja, jer me nešto teralo da baš njoj priđem, a njoj je nešto drugo bilo na pameti, kasnije sam znala da je u pitanju bila bol, koju je, kao i uvek, sakrivala, da druge ne bi povredila. Odbila je da mi da odgvor, tj kao da ga nije ni dala. Nakon kratkog vremena, još me nešto jače njoj vuklo i opet sam joj prišla, da baš nju konsultujem i ovaj put mi je ljubaznije odgovorila, mada mi je kasnije priznala da se pitala, „opet ona, već sam je odbila, šta sada hoće?!“. Rekla je da joj je bio i izazov što sam ponovo prišla.

Kako smo živele u istom naselju, praktični deo ispita smo radile na istom mestu, a onda sam silno želela da sa njom pijem kafe, rekla je da i njoj to prija. Ja sam ubrzavala, ona usporavala, na kraju je „pala“ na moj šarm, ili bolje reći upornost i već nakon tri meseca smo obe znale, to je to! Kao kada se u nekog zaljubiš, kao kada silno želiš nečim da se baviš, tako smo ubrzo shvatile da želimo da smo što duže zajedno. Njoj je prijala moja sloboda, meni njena mirnoća, ma, prijala mi je sva. Moj život do tada nije bio baš ušuškan, mada je polako počeo da se sređuje, a njen je delovao najsređenije moguće, jer je ona tako izabrala, iako je već tada sa 20 godina imala dugu istoriju patnje, preranog sazrevanja i gubitaka, iz kojih je, meni čudom, njoj po prirodi dato, izlazila jača i mudrija. Divila sam joj se zarad toga i javno i u sebi, dok bih o njoj razmišljala. Ustvari, ona je znala Tajnu, mnogo pre bilo koje pročitane literature, susreta sa stručnjacima…bez preterivanja, nešto sija iznad nje.

Svaku moju svađu sa nekom osobom znala je napamet, svaki moj hir je mudro spuštala na zemlju, dostupna je bila konstantno, tešila me i hrabrila, verovala u mene, onda kada sam i sama sumnjala. Prava reč i mera se kod nje podrazumevala i danas je tako. Od nje sam učila da merim, da ne moram sada i odmah sve.  Naučila me da brojim do deset i nazad.                                                 Nametnuo   joj se neki nadimak na poslu, jer je bilo zapisano da zajedno i radimo i ona je tek pre neku godinu rekla da želi da je svi zovemo po imenu. Ja bih to uradila i pre, ali moja duša, previše uviđajna, nije htela da se neko oseti loše ako bi to izgovorila. Eto, ima manu, previše je sva u meri i ponekada malo veruje sebi. Mada, skoro savršena kakva jeste i na tome radi, tako da je ovo davno prošlo vreme.

U isto vreme smo bile i trudne, ja sam mislila da sam dobra trudnica i drugarica, a bila sam razmažena. Ona je bila trudna i sve je mogla, kao da je moja trudnoća bila veća, u šali me je nakon porođaja zvala Georgina i javno joj se izvinjavam zarad tog budalastog ponašanja i još par stvari, kada sam je povredila. Ona mene nikada! Trudna i nakon porođaja, to je bila super žena. Najbolje je gajila svoje dete, odolevajući svim iskušenjima, menjanjući život svoj, opet situacije okretala u svoju korist, jer je tako bilo najbolje za nju i njeno dete. Toliko hrabrosti i umeća u jednoj osobi, da mi prosto možda neko neće  verovati. Dokaz mojim tvrdnjama su i drugi ljudi, prijatelji, saradanici, profesori, koji je smatraju pomalo čudesnom. Ona zna da šije, pravi sitne i krupne stvari, umetnička dela od finih i grubih materijala, obučena je uvek dobro, stilizovano, dama sa manirima, gde god da se nađe. Voli da čita, uči i stalno radi na sebi. Ona je ta, koja je našu bebu od godinu dana čuvala, jer je drugarica hitno morala na put sa mužem. Termin hitno u ovom slučaju je bio emotivne prirode, baš kada je beba skidala pelene. Iz ovoga se da zaključiti da ona jeste anđeo, a za mene dodajte epitet po srcu.

Želim da verujem u njene tvrdnje da sam mnogo bolja, da na mene može da se osloni, da mi bezgranično veruje, da sam zaslužila njenu ljubav i poverenje.

Na kraju, ne znam kome da zahvalim što je imam i to bih učinila bezbroj puta.  HVALA, voljena moja, najbolja prijateljice u živooootu, na celom svetu!

Hvala što te imam, hvala  što si imala strpljenja za mene, što si me učinila boljim čovekom, hvala ti što si mi učvrstila veru u ljude i dobrotu, hvala što si bdila nada mnom i što naša deca nastavljaju započeti put…

 

 

 

Za TEBE, uvek, sve!

Zašto ti je važno

Zašto ti je važno odakle sam, koga prizivam u teškim trenucima i kome zahvaljujem u radosnim momentima, po čemu mene to određuje?

Pišem tebi i samoj sebi, jer me je strah. Otac mi je često govorio da je građanin sveta, tome učim i svoju decu. Šta da im kažem, po kojim merilima treba da  određuju budući odnos sa određenom osobom, osim da je čovek. Dobar čovek. Čoveka prepoznaješ po osećaju, koji nosiš iz kuće. Osećaju koji učiš ili ti nameću kao ispravan. Šta je onda isparavno, osim da izvagaš i odrediš, misli li osoba dobro ili rđavo? To je, za mene, jedino merilo.

Dok živimo, učimo. Učimo kako da se ponašamo, učimo za zvanje i prolaznost, učimo da živimo sa drugim ljudima i meni, utopisti, su svi ljudi dobri, dok se ne promene. Koja je to potreba u čoveku da zagazi drugog čoveka, kada na kraju svi idemo na isto mesto, kako god ga zvali?! Ja odbijam da se sada bavim politikom, mnogo mi kvari raspoloženje i odnose sa bližnjima. Zato pokušavam da razumem čoveka kao jedinku, koji je sada ovde i više nikada. Zašto predstavlja problem da živiš svoj život i pustiš druge da rade isto? Zašto imaš potrebu da me povrediš, kada te ne diram, već ti želim samo dobro u tvom životu?! Možemo da mislimo drugačije, možemo da verujemo u drugačije, možemo da se vrlo malo simpatišemo, možemo i da se zaobilazimo, ali nam to NE DAJE PRAVO da jedni druge ugrožavamo. Baš tako mislim. Ja ću da se volim sa kim je meni dobro, ti ćeš isto da činiš sa onim sa kime se osećaš dobro i ti i ja nemamo razloga da se uništavamo. Šta tebi znači moj život, ako imaš svoj. Voli svoj život i sebe, pusti mene da radim sa svojim šta mislim da je isparavno, jer ti ja nisam opasnost.

Rođena sam u malom mestu, sada živim u velikom gradu, što je relativan pojam, ima i većih. Moj grad je sada moja porodica, gde god da sam, porodica i ja smo tim. Maštala sam da živim negde drugde, a i tada bi mi bila najvaznija porodica. Za sada moj put je ovde, što samo pojačava moju želju za putovanjima i upoznavanjima drugih ljudi, dragih ljudi, različitosti.

Moja srodna duša i ja često mislimo drugačije, mogli smo stotinu puta da kažemo jedno drugome do viđenja. Ne! Tražimo rešenje, ono koje neće ugroziti ljudskost i dostojanstvo, a ipak nas ostaviti na pravom putu, jer smo izabrali da idemo zajedno, do kraja i želim da verujem i nadam se upravo tome, kao u „Notebook“-u.  Hoću da živim slobodno, da se ne bojim ni za moje, ni za sebe. Hoću da prigrlim svet, hoću da budem pacifista, po opredeljenju. Zašto to bilo kome smeta ili na bilo  koji način  koga ugrožava? To je moj život i živim ga, kao što i ti živiš svoj.

 

IMG01022-20120127-1625-300x225

 

Pusti me da te volim i želim ti dobro, ko god da si, samo tako ćeš i ti videti da sam i ja dobra i da ne postoji ni jedan razuman razlog da sahranjujemo jedno drugo, jer nam to ionako sleduje…

Šta vam rade deca?

Može naslov da glasi i šta nam rade deca, ipak učinilo mi se privlačnijim onako kako sam naslovila pisanje, a odnosi se na isto.

Na našu decu…

Već sam pisala  o važnosti komunikacije sa decom, građenju poverenja, stručnoj literaturi i uključivanju kompetentnog lica.

Opet ću i ako moje pisanje dotakne bilo koga, dobro je, a i da ne dotakne nikoga, pisaću, jer je važno. Pisaću jer proživljavamo, kao porodica novo poglavlje, zvano peti razred, a imamo drugare koji su sedmi, osmi, pa od prvog do trećeg razreda srednje škole.

Koliko stvarno slušamo svoju decu i one male signale koje nam šalju, nekada govorom tela, mimikom, ponekad verbalno, koliko smo pažljivi slušaoci, a u kojoj meri aktivni sagovornici, onda kada treba?

Ovo pisanje nikako ne treba da ima konotaciju viđenja jedne mame, koja se boji novina. Naprotiv, piše mama koja želi da je u toku, prati i uči sa svojim detetom i od svog deteta, kako bi mogla da ga uputi, posavetuje, čuje. Razume. Biram da sam na strani dece, ako smo pravilno postavili stvari od početka. Biram i da smo pogrešili i da to možemo da prihvatimo, ali da bez odlaganja reagujemo. Uvek je bolja reakcija, naravno primerena, od zatvaranja očiju, nezainteresovanosti, ublažavanja, odustajanja, biranja uloge nemoćnog.

Na mnogo načina naša deca danas komuniciraju, na žalost, po najmanje uživo, pa, iako i sama insistiram na živom razgovoru, gledanjem sagovornika u oči, prihvatam i svaki drugi vid komunikacije, ponajpre mislim na tehnološki. Viber, WhatsApp, Facebook, Twitter, Instagram i mnogi drugi, meni možda manje poznati. Prihvatam, dozirano, kao i sve drugo u životu. Ne može da bude ni zdravo ni priridno da dete uzrasta od šesnaest godina, na primer, u toku ručka, dok se postavlja dalje jelo, umesto da aktivno učestvuje u postavljanju i živo komunicira sa porodicom, ispod stola drži telefon i koristi ga. Roditelji prećutno pristaju. Ko je odgovoran ako dvanaestogodišnje dete kasno u noć piše poruke, nepristojne sadržine, bez obzira da li ustaje rano ili ne? Zna se koje je vreme detetu tog uzrasta potrebno za spavanje, odnosno kada je prirodno da dete spava i ustaje ujutro, umesto u podne, pred odlazak u školu. Gde je roditelj i čime se zanima ili možda mirno spava dok mu dete vodi neki drugi život? Zašto uopšte telefon treba da bude noću u spavaćoj, dečijoj sobi? Roditelj i samo roditelj postavlja granice u kući i kaže detetu da je pravilo da telefon stoji na određenom mestu, utišan ako treba, a dete veče završi čitajući neko interesantno, zabavno ili edukativno štivo.

Svesna sam da je moje dete možda još uvek mlado za ovakav vid manipulacije, svesna sam i da će tek dolaziti izazovi, ali šta je sa decom, koju sam pomenula? Veoma su mlada , a nemaju granice i u nedostatku pažnje roditelja, tj njegovom nemom fizičkom prisustvu, ono vapi za pažnjom i često ne bira način da istu i dobije. Bolji je svaki vid komunukacije, od izostanka istog.

Znam za jedan eksperiment,  unapred molim da mi oprostite što ću ga samo prepričati, davno sam ga čula.  Reč je o vrlo surovom eksperimentu. Naime, formirane su bile dve grupe beba, jedna kojoj je medicinsko osoblje, pored zdravstvene nege, nežno pristupala, mazila ih, tepala, reagovala na plač i druge grupe beba koja je dobijala svu potrebnu zdravstvenu negu, presvlačenje, hranjenje uz potpuno odsustvo komunikacije i dodira. Bebe iz druge grupe su jedna za drugom umirale.

Naša ćerka ponekada voli da se poverava svojoj starijoj sestri, nekada bakama ili mojoj najboljoj prijateljici i to je sasvim u redu. Prirodno je da neke stvari lakše kažemo drugim bliskim ljudima, umesto roditeljima. Ipak, svi nabrojani, su naši saradnici, što znači da tajne koje je u redu da ostanu tajne, jer su ovo osobe od poverenja, dobronamerne, takav oblik i imaju, ali zato dobijamo jasan signal, ako na nečemu treba da poradimo. Naše dete voli otprilike dva puta godišnje da porazgovara sa psihologom, kaže da joj prija i voli važno da nam saopšti, e, ovo znamo samo nas dve, mama, tata to je poverljivo. Zaista voli susrete sa pomenutom osobom, opuštena je u tim razgovorima.

Poznajemo li dovoljno dobro društvo u kome se kreće naše dete, situacije koje zajedno prolaze… Sa radošću sam prihvatila da budem mama koja je šestoro dece vodila na youtube-rski događaj, samo kao posmatrač, jer mi to pruža mogućnost da je još bolje upoznam, razumem, pratim. Naravno, bilo je još dragih roditelja koji su mi se pridružili, te smo zejdno bili svedoci njihovih interesovanja.

Moje skromno mišlenje, rad sa decom, permanentni rad na sebi, nivo zainteresovanosti, mi kaže, ono što većina dobro zna, da smo mi ti koji postavljamo pravila, mi ih učimo granicama, štetnosti i koristi i onda kada prirodno ta naša uloga bude sve manje, mislimo pozitivno i duboko verujemo da će naše dete znati da kaže NE kada treba, da će dozvoliti sebi prihvatljiva iskušenja, jer smo i sami to radili. Nagrada i kazna su, po meni, izvikane metode, već motivacija, podsticaj i zabrana, sa željom da zajedno uvidimo propust i nađemo najbolji model za rešavanje istog. Onda se vraćamo na početak. Kako ćemo do toga doći ako sve vreme ne radimo na izgradni međusobnog poverenja…

 

 

IMG_20141004_110310

Deca su važna nama, deca su budući ozbiljni ljudi, koji će imati svoje uloge u društvu, svetu kao takvom. Kakvu ulogu biste voleli da ima vaše dete, ovde aposlutno ne mislim da mi umesto njih donosimo odluke i sprovodimo naše želje, već koja je njihova uloga kao čoveka u našem Univerzumu?!

Malo ja

Ovo je priča o šeširu, novčaniku, poklonu i još po nečemu….

Počele su pripreme za more, malo bolje nego inače. Krenuli smo u kupovinu, znajući čime raspolažemo i koliko možemo da se protegnemo, što bi rekla naša kuma. Malo kupaći, papučice, kreme i slične potrepštine i onda… Onda ugledam njegovo veličanstvo, moj šešir. Baš onakav kakav sam želela i izmaštavala. Malo prevazilazi budžet. Da, ne i ipak da. Moj je! Svečano ga nosim, dobija počasno mesto u ormanu, u avionu ga držim na glavi, iako mi je vruće, lepo  objasnim mom detetu da pazi na šešir, jer to nije bilo kakv šešir. Sletimo, smeštamo se, kasno večeramo, zaboravim da sada slobodno mogu da ga ostavim u sobi i važno ga i dalje nosim. Eto greške. Umor i rasejnost su učinili svoje. Zaboravljam ga na susednoj stolici i kasno u noć toga postajem svesna…

Imam jedan novčanik, koji baš volim, jer ga imamo nas dve, baš kao i prethodni i tada smo ga imale nas dve. Nas dve smo moja stilizovana prijateljica i ja. Elem, taj novčanik je baš nekako išao uz mene i boja i oblik i raspored i sve. Volela sam ga manje od šešira, istina, ali sam svakako želela da dugo bude deo moje torbe i mene same, ako tako mogu da se izrazim. Da, baš kao i sa šeširom, malo me ponela neka priča sa mojom ćerkom u nekom restoranu i baj, baj my wallet…Setim se kada sam već ušla u autobus.

Kupila sam poklon. Pažljivo sam ga birala. Mnogo mi je bilo stalo da se dopadne toj osobi kojoj sam ga namenila. Šetala sam mojom Požeškom, razgledala izloge, malo nešto kupovala i šta ću, u jednom momentu sam imala previše kesa u rukama, pa sam malo morala da ih spustim sa strane. Kada sam kupila nešto, dobila sma novu kesu i tako  se ravnoteža kesa u mojim rukama učinila odgovarajućom. Mislim, matematka i ja ili ponekad i logika i ja, malo se raziđemo i tako ja odem iz radnje bez poklona. Znala sam da je tako tek uveče. Dobra stvar je da sam bila sigurna u dobronamernost radnica, u čijoj je radnji poklon ostao…

Odmah da pojasnimo, nema nekih mnogo jakih dokaza, osim povremene rasejanosti, da je vreme da pijem ginko bilobu. Ovo mi se desilo u periodu od pet godina. Tri stvari za pet godina, meni je prihvatljivo, još uvek. Zato uvek u torbi imam sve, vrlo temeljno pripremljena izlazim iz stana, tako da je ovo kao malo zaboravljanje stvari zaista smešno, a i nisam to htela da naznačim kao poentu teksta.

Evo je poenta. Kada nešto baš silno želiš, ali baš , baš onako mnogo, sve na ovom svetu se nekako poklopi i ti to i dobiješ. Navela sam situacije gubljenja, jer sam izgubljene stvari silno želela i bez sumnje su mi se vraćale. Šešir sam tri dana tražila i dok se nije smučilo onoj gospodi u hotelu, potrudili su se i pronašli ga. Novčanik mi je ljubazno vraćen u restoranu, poklon je bio u radnji, prodavačice ljubazne. Ja sam znala da će tako biti, a znala sam jer sam silno želela. Kao što sam maštala da letim avionom, kao što sam drhtala od uzbuđenja dok sam čekala da se sa voljenim nađem na nekim sijalicama, kao što sam maštala da ću biti mama i dodirivala pelene u radnji, kao što sam htela da plivam u španskom moru, jeste ja ga tako zovem , jer je bitna Španija i još mnogo toga…

Moja knjiga vodilja kaže da se čitav Svemir pokrene da se desi ono što jako želimo, a naše je da vizualizujemo i ponašamo se kao da to nešto već imamo, radimo i slično. Već maštam nove događaje, u stvari ja ih stalno maštam i oni se dešavaju.

 

 

 

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Izmaštavam i svoj život, živim ga i zahvaljujem se, kad god se setim, a to što malo i zaboravljam, ništa strašno. Smejem se tome i idem dalje.

 

Ona

 

Draga gospođice,

kako si mi danas? Ovih dana si vesela i zahtevna, čekaj šta pričam, uvek si takva. Kada bolje razmislim, obećavala si još u stomaku svoj značaj dolaska na ovaj svet. Vrlo jasno si određivala i upozoravala kakav se igrač stvara i rađa. Sa tvojom sestrom sam mogla u centru grada u sred šetnje da se porodim, ali ne i sa tobom. Sve je bilo u imperativu, posebno od momenta kada si se rodila, ako zanemarimo da si nas ozbiljno plašila nekim gurkanjem još na početku svog nastajanja.

Čupavice moja mila, neodoljiva operska divo, gospođo Marija K., mamin građavinac-Mrka, iridenta, Đurišićka, Indila i koliko još nadimaka da je bilo i biće u vezi sa tobom i tvojom ličnošću…

Oprosti svojoj majci na direktnosti…

Odlučila si, ne da plačeš, već da vrištiš sa sedam dana starosti i da negoduješ ležeći položaj, kao i mogućnost da si u sobi sama. Ako sam u kupatilu tu si, ako pokušavam da nešto kao spremim za jelo tu si, ako želim da se posvetim đaku prvaku, opet si tu, još glasnija. Spavala si preko dana dva do tri puta po petnaest minuta, uveče ko je šta naumio da uradi mogao je prvih pola sata tvoga spavanja, jer si odmah nakon toliko sna, počinjala glasno da plačeš i dozivaš, toliko da se i Anđelko ispod nas čudio koliko, navodno, dobro to podnosimo. Sestru si redovno budila u tri i pet ujutro, a onda je ona dremala na časovima kada je bila prva smena. Non stop si htela da sikiš, misliš da je moglo drugačije no da ti se udovolji. Pokušavali smo da uvedemo red, bili čak uporni u tome, a onda si ti bila još glasnija. Ljudi su nas bukvalno presretali na ulici dok bismo pokušavali da te provozamo u kolicima, jer si toliko bila glasna, da su negodovali naš stil gajenja deteta, a kada bi nas videli drugi, treći dan, čak su glasno komentarisali, to je ona beba što stalno plače.

Naši dragi drugari su pokušavali da nas odmene i malo te podrže u rukama, prošetaju, na šta si veoma burno reagovala, tata i mama ili ću biti glasna, mnogo glasna, a znala si tako da se umiliš da smo momentalno zaboravljali da si nas pre samo sekund dovodila do nervnog sloma i tako skoro tri godine. Vrištanje, plakanje, glasno negodovanje je počelo da se smanjuje i nekim čudom si, baš kada smo zatražili stručnu pomoć, odlučila da spavaš, celu noć, jer smo do tada tata i ja imali svako svoj dan za brzo reagovanje, uzimanje tebe iz kreveca i odlazak u najudaljeniji deo stana, ne bi li tvoja sestra bar ovu noć prespavala bez buđenja… Ti spavaš, mi budni, pa, kao malo zaspimo, a onda se opet u panici budimo i gledamo  dišeš li, jesi li dobro?

Niko nas, lepotice, nije pripremio da toliko deca mogu da se razlikuju, a i mi kao izgubljeni u svemiru, ne izguglasmo ništa, evo trudni smo i biće sve dobro. Naravno i bilo je, ali toliko drugačije, časna reč, nisam mogla ni da izmaštam.

Lakše je sada sa tvoje četiri godine, možeš za stolom da sediš petnaestak minuta, koristiš pribor za jelo, bez da stavljaš noge na sto, bosonoga konteso, kako te je neko nazvao, buniš se u avionu samo par minuta, a ne kao onomad kada su ljudi verovatno žalili što su na istom letu sa nama. To je napredak, ozbiljan.  Znaš da se približiš ljudima i pričaš sa njima zabavno, uz obavezno insistiranje da te zovu Marina, Kalina ili Katarina. Tako se uvek predstavljaš kada se upoznaješ, baš ova tri imena koristiš. Nekima si zabavna, nekima zahtevna, možda i zamorna, meni si slatka, pametna i radoznala, baš koliko treba. U tebi se naslućuju neki potencijali, uobičajeni za tvoj uzrast, ako će neka genijalnost da se izrodi u redu, ja je ne vidim. Vidim zdravu, veselu devojčicu, gde mora sve sada i odmah, pa vežbamo da se kontrolišeš i tako svaki dan…

Mrka, drago mi je da si došla. Drago mi je da upoznajemo različitost, da imamo sreću da te pratimo, uživamo i manje uživamo, rastemo i živimo sa tobom.

 

Šta ima novo, šta sledeće pripremaš?!

 

Lični primer

Pravi izbor, pravi uzor, ako smem tako da se izrazim, kreće od nas, roditelja. Čini mi se, prirodno. Ako ja slušam turbo folk i gledam ružičastu televiziju, mnogo je smešno da detetu branim isto. Mada, da to sve radim, verovatno ne bih branila, tome me profesija naučila. Roditelji to vrlo rado prenose na decu i njima je sasvim u redu da deca u vrtiću prepričavaju događaje sa farme, zvezde granda, pinka i koje još i mnogo je tužno kada neka deca, na pitanje da otpevaju omiljenu pesmu, kreću da pevaju neku Cecinu, uz obrazloženje, ali ja samo to znam! Ja se lepo pitam, osim što to nije za decu, kada ta deca spavaju? Mnogi od navedenih sadržaja se emituju baš kasno, pa moja deca spavaju, mlađa u 20h, starija u 21h i to je konstanta.

Ja sam moje roditelje često viđala sa knjigom u rukama, kada smo putovali kolima na more, slušali smo neku laganu italijansku muziku i Boney M, vodili su nas u pozorište, rano su nas učlanili u biblioteku i preživeli su moju fazu Lepe Brene,  pratili me na koncert iste. Branili su mi taman toliko da ne budem previše željna i znatiželjna za ono što, sada kao mama potpisujem, nije za mene, dozvoljavali kada dobro izvagaju, upućivali i delom pokazivali, časna reč. Davala se neka serija u 01h i navodno su svi iz razreda, bili smo četvrtaci, gledali. Moji roditelji brane, ali mama organizuje svoju drugaricu, jer je i mama tada spavala, a drugarica gledala, da mi prepriča ujutro, da budem u toku. Da li su stvarno moji drugari to tada gledali, ne znam, tvrdili su da jesu?! Zvao me televizijski program sebi, htela sam Dinastiju da gledam, pa se šunjala, oni me provale, ajd u krevet. Niko nije ljut, gledaćeš reprizu, ako je za gledanje.

Moj muž baš puno radi i nemaju prilike naša deca da ga vide često sa knjigom i ne mislim da je simuliranje stvarnosti, ako nekada i uzme knjigu pred njima, umesto da ne progovaramo i gutamo televizijski sadržaj. Ja sam želela da nemamo prijemnik u kući, a muž voli da gleda, nađemo rešenje, gledamo ga kada one legnu ili one gledaju dozirano, primereno njihovom uzrastu. Dolazimo do slične situacije kao ja sa mojim roditeljima, ništa starijoj po automatizmu ne branim, mlađa je baš mala, te je ne izazivaju mnoge stvari, još. Razgovaram sa ćerkom, slušam je pažljivo, čekam strpljivo da mi objasni zašto joj se baš to sviđa i bilo mi je neizmerno drago kada je želela da gleda Yasersstaina, to je youtube zvezda za njihov pojam, umesto  zvezdica. Išlo je nas par roditelja na događaj sa pomenutom zvezdom, još mnogo toga ja tu ne razumem, učim, pratim. Voli mobilni telefon i svoje slušalice, duboko verujem da je dobro što i takve stvari koristi dozirano i nadam se najboljem, ili najmanje bolnom i kada je sama. Kao veliki uspeh smatram i to što voli da se mazimo i pred spavanje mi priča važne stvari, okrenuta zidu. Tako mi je i rekla za „zicer, zicer, hladna sam kao špricer“ i slično. Dobro, ajmo zajedno da razumemo šta te reči znače, a i pitala sam za savet roditelje starije dece. Opet priča, primer…

Godinama idemo na sajam knjiga, nas dve i dozvoljavam joj da bira, sugerišem kući, nenametljivo, pričam o kvalitetu, tamo je svoja na svome. Voli beskrajno da lista duhovite knjige, šarenolike, konsultuje me da li da kupi, pregovaramo. Najsrećnija sam bila kada je poskočila, bukvalno, od radosti, jer smo shvatile da imamo novca za još jednu knjigu. Nikada se nije toliko radovala. Ispituje i ona mene zašto sam baš tu knjigu želela da kupim. Pričamo, rastemo, sazrevamo. Zajedno.  Na sajmu je bilo i spisateljica da me glava zaboli, uf, to bi mi teško palo.  Pretpostavljam da  je još mala, pa nije tražila ni Z. , niti bilo šta slično, naprotiv, toliko se obradovala Bobu, da sam mogla da poletim.

Moja voljena mentorka kaže da se što su deca mlađa lakše u njih usađuju određene vrednosti, sutra i prilika da se kaže NE, nego kada su starija, prirodno. Ilustrovala je to sledećim primerom, zamislite svež malter, po njemu možete da pišete mnogo, a kada se stvrdne možete dugo da grebete i trudite se, a prvi vetar to može da odnese. Učimo ih i da prvo idu obaveze, pa zadovoljstvo i želimo da verujemo da će u nekim važnim trenucima znati da prepoznaju šta je za njih korisno ili kao što je rekao jedan stručan čovek, nije po pravilu ono što je lepo i korisno za naše dete, odonosno neke situacije manje lepe, mogu biti višestruko korisne po dete.

Roditelji dece, sa kojom imam sreću da se družim i učestvujem u njihovm odrsatanju, znaju da mi slušamo isključivo muziku za decu i klasičnu muziku, crtaće gledaju kući, čitamo i prepričavamo. To je moj skromni doprinos, jer sam mišljenja da smo malo uradili ako zadržimo za sebe, važno je da delimo, višestuke koristi će imati mnogi.

Porodico, svetinjo!