Može naslov da glasi i šta nam rade deca, ipak učinilo mi se privlačnijim onako kako sam naslovila pisanje, a odnosi se na isto.
Na našu decu…
Već sam pisala o važnosti komunikacije sa decom, građenju poverenja, stručnoj literaturi i uključivanju kompetentnog lica.
Opet ću i ako moje pisanje dotakne bilo koga, dobro je, a i da ne dotakne nikoga, pisaću, jer je važno. Pisaću jer proživljavamo, kao porodica novo poglavlje, zvano peti razred, a imamo drugare koji su sedmi, osmi, pa od prvog do trećeg razreda srednje škole.
Koliko stvarno slušamo svoju decu i one male signale koje nam šalju, nekada govorom tela, mimikom, ponekad verbalno, koliko smo pažljivi slušaoci, a u kojoj meri aktivni sagovornici, onda kada treba?
Ovo pisanje nikako ne treba da ima konotaciju viđenja jedne mame, koja se boji novina. Naprotiv, piše mama koja želi da je u toku, prati i uči sa svojim detetom i od svog deteta, kako bi mogla da ga uputi, posavetuje, čuje. Razume. Biram da sam na strani dece, ako smo pravilno postavili stvari od početka. Biram i da smo pogrešili i da to možemo da prihvatimo, ali da bez odlaganja reagujemo. Uvek je bolja reakcija, naravno primerena, od zatvaranja očiju, nezainteresovanosti, ublažavanja, odustajanja, biranja uloge nemoćnog.
Na mnogo načina naša deca danas komuniciraju, na žalost, po najmanje uživo, pa, iako i sama insistiram na živom razgovoru, gledanjem sagovornika u oči, prihvatam i svaki drugi vid komunikacije, ponajpre mislim na tehnološki. Viber, WhatsApp, Facebook, Twitter, Instagram i mnogi drugi, meni možda manje poznati. Prihvatam, dozirano, kao i sve drugo u životu. Ne može da bude ni zdravo ni priridno da dete uzrasta od šesnaest godina, na primer, u toku ručka, dok se postavlja dalje jelo, umesto da aktivno učestvuje u postavljanju i živo komunicira sa porodicom, ispod stola drži telefon i koristi ga. Roditelji prećutno pristaju. Ko je odgovoran ako dvanaestogodišnje dete kasno u noć piše poruke, nepristojne sadržine, bez obzira da li ustaje rano ili ne? Zna se koje je vreme detetu tog uzrasta potrebno za spavanje, odnosno kada je prirodno da dete spava i ustaje ujutro, umesto u podne, pred odlazak u školu. Gde je roditelj i čime se zanima ili možda mirno spava dok mu dete vodi neki drugi život? Zašto uopšte telefon treba da bude noću u spavaćoj, dečijoj sobi? Roditelj i samo roditelj postavlja granice u kući i kaže detetu da je pravilo da telefon stoji na određenom mestu, utišan ako treba, a dete veče završi čitajući neko interesantno, zabavno ili edukativno štivo.
Svesna sam da je moje dete možda još uvek mlado za ovakav vid manipulacije, svesna sam i da će tek dolaziti izazovi, ali šta je sa decom, koju sam pomenula? Veoma su mlada , a nemaju granice i u nedostatku pažnje roditelja, tj njegovom nemom fizičkom prisustvu, ono vapi za pažnjom i često ne bira način da istu i dobije. Bolji je svaki vid komunukacije, od izostanka istog.
Znam za jedan eksperiment, unapred molim da mi oprostite što ću ga samo prepričati, davno sam ga čula. Reč je o vrlo surovom eksperimentu. Naime, formirane su bile dve grupe beba, jedna kojoj je medicinsko osoblje, pored zdravstvene nege, nežno pristupala, mazila ih, tepala, reagovala na plač i druge grupe beba koja je dobijala svu potrebnu zdravstvenu negu, presvlačenje, hranjenje uz potpuno odsustvo komunikacije i dodira. Bebe iz druge grupe su jedna za drugom umirale.
Naša ćerka ponekada voli da se poverava svojoj starijoj sestri, nekada bakama ili mojoj najboljoj prijateljici i to je sasvim u redu. Prirodno je da neke stvari lakše kažemo drugim bliskim ljudima, umesto roditeljima. Ipak, svi nabrojani, su naši saradnici, što znači da tajne koje je u redu da ostanu tajne, jer su ovo osobe od poverenja, dobronamerne, takav oblik i imaju, ali zato dobijamo jasan signal, ako na nečemu treba da poradimo. Naše dete voli otprilike dva puta godišnje da porazgovara sa psihologom, kaže da joj prija i voli važno da nam saopšti, e, ovo znamo samo nas dve, mama, tata to je poverljivo. Zaista voli susrete sa pomenutom osobom, opuštena je u tim razgovorima.
Poznajemo li dovoljno dobro društvo u kome se kreće naše dete, situacije koje zajedno prolaze… Sa radošću sam prihvatila da budem mama koja je šestoro dece vodila na youtube-rski događaj, samo kao posmatrač, jer mi to pruža mogućnost da je još bolje upoznam, razumem, pratim. Naravno, bilo je još dragih roditelja koji su mi se pridružili, te smo zejdno bili svedoci njihovih interesovanja.
Moje skromno mišlenje, rad sa decom, permanentni rad na sebi, nivo zainteresovanosti, mi kaže, ono što većina dobro zna, da smo mi ti koji postavljamo pravila, mi ih učimo granicama, štetnosti i koristi i onda kada prirodno ta naša uloga bude sve manje, mislimo pozitivno i duboko verujemo da će naše dete znati da kaže NE kada treba, da će dozvoliti sebi prihvatljiva iskušenja, jer smo i sami to radili. Nagrada i kazna su, po meni, izvikane metode, već motivacija, podsticaj i zabrana, sa željom da zajedno uvidimo propust i nađemo najbolji model za rešavanje istog. Onda se vraćamo na početak. Kako ćemo do toga doći ako sve vreme ne radimo na izgradni međusobnog poverenja…
Deca su važna nama, deca su budući ozbiljni ljudi, koji će imati svoje uloge u društvu, svetu kao takvom. Kakvu ulogu biste voleli da ima vaše dete, ovde aposlutno ne mislim da mi umesto njih donosimo odluke i sprovodimo naše želje, već koja je njihova uloga kao čoveka u našem Univerzumu?!
Оставите одговор