Zašto ti je važno odakle sam, koga prizivam u teškim trenucima i kome zahvaljujem u radosnim momentima, po čemu mene to određuje?
Pišem tebi i samoj sebi, jer me je strah. Otac mi je često govorio da je građanin sveta, tome učim i svoju decu. Šta da im kažem, po kojim merilima treba da određuju budući odnos sa određenom osobom, osim da je čovek. Dobar čovek. Čoveka prepoznaješ po osećaju, koji nosiš iz kuće. Osećaju koji učiš ili ti nameću kao ispravan. Šta je onda isparavno, osim da izvagaš i odrediš, misli li osoba dobro ili rđavo? To je, za mene, jedino merilo.
Dok živimo, učimo. Učimo kako da se ponašamo, učimo za zvanje i prolaznost, učimo da živimo sa drugim ljudima i meni, utopisti, su svi ljudi dobri, dok se ne promene. Koja je to potreba u čoveku da zagazi drugog čoveka, kada na kraju svi idemo na isto mesto, kako god ga zvali?! Ja odbijam da se sada bavim politikom, mnogo mi kvari raspoloženje i odnose sa bližnjima. Zato pokušavam da razumem čoveka kao jedinku, koji je sada ovde i više nikada. Zašto predstavlja problem da živiš svoj život i pustiš druge da rade isto? Zašto imaš potrebu da me povrediš, kada te ne diram, već ti želim samo dobro u tvom životu?! Možemo da mislimo drugačije, možemo da verujemo u drugačije, možemo da se vrlo malo simpatišemo, možemo i da se zaobilazimo, ali nam to NE DAJE PRAVO da jedni druge ugrožavamo. Baš tako mislim. Ja ću da se volim sa kim je meni dobro, ti ćeš isto da činiš sa onim sa kime se osećaš dobro i ti i ja nemamo razloga da se uništavamo. Šta tebi znači moj život, ako imaš svoj. Voli svoj život i sebe, pusti mene da radim sa svojim šta mislim da je isparavno, jer ti ja nisam opasnost.
Rođena sam u malom mestu, sada živim u velikom gradu, što je relativan pojam, ima i većih. Moj grad je sada moja porodica, gde god da sam, porodica i ja smo tim. Maštala sam da živim negde drugde, a i tada bi mi bila najvaznija porodica. Za sada moj put je ovde, što samo pojačava moju želju za putovanjima i upoznavanjima drugih ljudi, dragih ljudi, različitosti.
Moja srodna duša i ja često mislimo drugačije, mogli smo stotinu puta da kažemo jedno drugome do viđenja. Ne! Tražimo rešenje, ono koje neće ugroziti ljudskost i dostojanstvo, a ipak nas ostaviti na pravom putu, jer smo izabrali da idemo zajedno, do kraja i želim da verujem i nadam se upravo tome, kao u „Notebook“-u. Hoću da živim slobodno, da se ne bojim ni za moje, ni za sebe. Hoću da prigrlim svet, hoću da budem pacifista, po opredeljenju. Zašto to bilo kome smeta ili na bilo koji način koga ugrožava? To je moj život i živim ga, kao što i ti živiš svoj.
Pusti me da te volim i želim ti dobro, ko god da si, samo tako ćeš i ti videti da sam i ja dobra i da ne postoji ni jedan razuman razlog da sahranjujemo jedno drugo, jer nam to ionako sleduje…
Оставите одговор