Dobar dan svima. Ja sam Ivana Vana Luna Đukanović Stanisavljević. Danas pišem šta bih volela da jesam i zašto je dobro baš ovako.
Ja sam želela da budem glumica, to je bio moj san od moje pete godine. Pokazivala sam talenat, govorili su kompetentni ljudi, čija imena iz poštovanja, jer mnogi više nisu ovde, neću navoditi. Veoma sam se trudila da svoj san i ostvarim, bila sam član mnogih glumačkih trupa, pokušavala sam i da upišem glumu, više od jednog puta. Gluma je i dalje moja najveća ljubav, a mnogo je razloga zašto je dobro što je na tome ostalo, ako izuzmemo da po nekim standardima možda i nisam bila najtalentovanija. Bila sam slaba. Moja tadašnja primarna porodica i ja smo prolazili kroz mnogobrojna iskušenja, tako je bilo upisano negde. Kada se probudila moja porodica, ja sam već isprobala štetno da utičem na sebe samu i zauvek sam zahvalna porodici što me je trgla, spasla. Nema mesta griži savesti onima koji su me na ovaj svet doneli, jer su radili najbolje što su u datom momentu znali.
Želela sam mnogo da putujem, a finansijska situacija je bivala lošija i lošija. Putovanja su odložena, ali sam znala da će do njih doći. Maštala sam dugo i zamišljala gde bih sve volela da odem. Isto kao što su moji roditelji znali da ako ne uspem na glumi, treba da me poguraju negde, podrškom i verom u mene. Zasedao je naš radnički savetnički, tako su ga mama i tata zvali i preporučili da se oprobam u studiranju moje sadašnje profesije. Gle, čuda, pronašla sam se. To već nisam mogla da pretpostavim, da toliko volim decu i da su ona u stvari melem za mene, da mi dozvoljavaju da glumim i ponekad svoju infatilnost pravdam upravo zahvaljujući njima. Tako, trinaest godina mi rastemo i sazrevamo zajedno i osećam da se bliži trenutak kada će moj posao biti drugačiji, za mene nov izazov.
Volela bih da su mi neke stvari više branili, možda bi bilo manje bolno, mada me je upravo to i formiralo, između ostalog. Neko je imao bolje planove sa mnom i iznova mi pružao novu šansu. Zahvalna sam na tome. Suočila sam se sa svojim strahovima i borila se. Kao kada sam svojevremeno cepala drva, bilo mi je naporno, a onda sam zamislila da sam u nekom bespuću sa svojom decom i da je to jedini način da ih ugrejem. Dobila sam neku divovsku snagu i sva drva sama sredila, priznajem, izuzetno ponosna.
Volela sam da izlazim, družim se, ponekada sa merom, ponekada sa mnogo manjom merom. Maštala sam da ću imati mnogo veza, nemam objašnjenje zašto mi je to značilo. Život me drugačije vodio. Svega par dugih veza i onda ON! Bio je pravi za mene, iako sam se ponekada pitala, da mi se nije rano desio on, kada je već pravi, da li sam dovoljno toga upoznala, istražila? Pomogao mi je na mom putovanju, učili smo i ja sam naučila da je bilo luckasto da želim da je drugačije, jer bi onda bio neko drugi, a ON je bio najbolji. Mnogo sam se zaljubila i drugarice su mi u početku zamerale što ih zapostavljam, ja sam letela da budem sa njim. I njima sam zahvalna na strpljenju, čekale su me, jer kada smo se nas dvoje ustalili, one su bile tu.
Imala sam tu radost, sreću i čast da postanem mama i to dva puta. Jednom mi je brat, koga obožavam i iskreno se nadam da mi je oprostio što sam ga tukla, dok jednom nije rekao dosta, rekao, „ti si uradila najvažniju stvar, rodila si decu“. Hvala, kome god treba, što su ta deca deo mog života. Hm, zaključak mi se sam nameće. Iako volim da smanjujem svoje godine, tu dvadeset osmu naprosto obožavam i imaću je dok god ja to budem želela, ja sam zadovoljna i sve je verovatnije u mojoj glavi da je sve onako kako baš treba da bude.
Volim, grlim, ljubim, sve, ,mnogo, ponekada i napadno.
S poštovanjem za sve vas koje imam, koji mi pružate bezrezervnu podršku, za vas koje ću tek upoznati, za one sa kojima sam imala sreću da budemo deo života jedni drugima…
Ivana Vana Luna Đukanović Stanisavljević, ista ona sa početka pisanja.
Оставите одговор