Bilo je od svega po malo ovih dana, uključujući svakodnevicu i rutinu. Bio je i neki nesporazum između nas dvoje i moja večita razmišljanja na temu ljutnje, tj koliko ista treba da traje? Slažem se da od uzroka zavisi dužina ljutnje, kao što se zalažem za brzo rešavanje, jer smo izuzeti od tog luksuza da ona traje dugo. Ne treba i ne sme da traje dugo, jer živimo DANAS!
Ima ljudi koji se teško naljute, visok im je prag tolerancije, e, po nepisanom pravilu kada se takvi naljute, odljućivanje je dugotrajan proces. Znam i za brzo ljutiše i brzo pomirioce, ima i onih koji se prečesto ljute, kategorije su razne. Ipak, koliko god da smo ljuti, a uzimam u obzir one nama najbliže srcu, poželite li da sve brzo prođe i izljubite se i izgrlite, jer kakve god da mi imamo planove oni ne zavise isključivo od nas?! Zavise od životnih okolnosti, a život je prepun iznenađenja, znate na šta mislim. Izvinte unapred ako zvučim kao da prorokujem. Naprotiv, nije mi to namera, već se pitam da li je ljutnja vredna, ako stvarno uz naše najpozitivnije misli i želje može da se desi i nešto drugo? Iskreno mislim da ima ozbiljnu težinu konstatacija da živimo danas, ovde i sada i da rezerva ne postoji.
Moja draga prijateljica sa mora mi je priznala, a to sam već podelila sa vama, pa, samo ukratko, da bi mnoge stvari radila drugačije, da je neke situacije mogla da predvidi, što svakako ne povlači sa sobom mogućnost za nekim patološkim kajanjem. Mi imamo pravo da žalimo i onda opet nastavljamo dalje, jer su novi izazovi tu, ništa nije stalo, život se živi i dalje. Tako sam i ja žalila što nisam češće obilazila nanu dok je bila sa nama, a onda sam se otreznila i shvatila da sam ja tada tako mogla i sebi oprostila i nastavila. Ipak, to sve u vezi sa nanom je bilo očekivano i iako se malo bojim da pominjem smrt, ona i nije tema pisanja, već je samo pomenuta kao jedina neminovnost, sve druge neminovnosti su relativne.
Čula sam za priču o bračnom paru, koji je negovao svoj odnos i živeo kvalitetnu priču. Sigurno su i oni imali trzavice i lepote i poteškoće i radosti. Imali su ljubav. Desilo se iznenada, brzo i neočekovano. Gospođa je krenula u kratku, uobičajenu nabavku i na ulici nastradala. Kraj!
O tome pišem… Ajde svi da odlučimo, da imamo pravo da se naljutimo, a da razvijemo mehanizam za brzo odljućivanje, o, kako bi nam svima bilo lakše i lepše. Moja draga zvezda me je još odavno učila da se iz kuće ne izlazi bez poljupca, koliko god da je neko ljut, ja na to dodajem da isto pravilo treba da važi i za odlazak u krevet. Koliko god da smo ljuti, treba da se poljubimo, poželimo jedni drugima mirnu noć, sutra ćemo već rešavati. Zato se i za odlazak dece u krevet insistira da treba da legnu opuštenog stomaka, bez i jednog grča, kada ćemo sutra ionako sve pametnije i trezvenije sagledati. Rešenje postoji…
Imamo li mi stvarno mogućnost takvog luksuza da smo dugo i snažno ljuti na one koje mnogo volimo, onda kada znamo da imamo jedni druge i da ne postoji ništa lepše od radosti koju svojom ljubavlju prenosimo?!
Odljuti se brzo, triii, četiriii, sad!
Оставите одговор