Toliko nam je bilo dooooobro, da ja delim sa vama, sve!
Moje Ivana-Vanja i Olja i ja i naši muževi i naša deca i lepota od Univerzuma! Skoro dvadeset godina nas tri i uvek kao da je bio juče poslednji susret. Uvek je isto, stalo, čeka da se nastavi…
Nas tri od dvanaeste gmnazije zajedno, lepota u manje lepom, jer su mogle i lepše uspomene da ostanu na istu. Očigledno da je ova lepota i više nego dovoljna za celu dvanaestu, plus Tića i Oscar. Tako, razmišljamo naglas nas tri kako da se iskombinujemo zajedno sa decom i bebom od osam meseci i moj muž koji radi uveče i mnogo nekih situacija. Uspemo da prelomimo, možemo, želimo i biće! Iskreno, toliko smo želele i napokon se ostvarilo.
Muž i otac je priredio, kao i svake godine, vatromet, ovaj put još bolji, uživali smo. Onda dolaze Portugalci i deca skaču od radosti, beba ipak ostala sa bakom. Vanja poručuje da je Nova godina i da ne treba da sputavamo decu, leći će kada im se bude legalo. Znam ritam svoje dece, a znam i efekat koji proizvodi da je mala Telmova i Vanjina budna, a one treba da spavaju, pri tome su obe starije. Ok, savladaćemo već nekako prepreku, a kako drugačije osim da se pridružimo nespavanju. Mamaaaaaaa, dozvolićeš nam, starija pita, blago rečeno u neverici, maloj je kasno sve posle osam i misli da je velikih devet sati u pitanju, a vi pretpostavite koliko smo preterali, prvi put živooootu. Onda dolaze Beograđani, iz neke priče Zvonka Bogdana u Ivin voz. On silno želi da se približi devojčicama, ona ih obožava sa strane. Kako vreme odmiče ja sve više želim da one spavaju, a mi da smo sami, no me Portugalka svaki put uhvati nespremnu, znaš koliko će biti tužne ako ih sada rastaviš?
Tako one ležu kasnije, zahvalne kome god treba na tome, srećne, iskočile smo iz rutine i to je super. Obećavamo mami da ćemo ujutro spavati duže i mama, iako zna da to nije istina, posustaje, nada se nemogućem. Deca nekako legnu, ovo naše dete iz Portugalije ne reaguje na buku, ova naša lična deca imaju primedbe, povremeno ulazi Olja da ih umiri, mamu izjeda griža savesti, Oljin muž predlaže drugačiji ugao sagledavanja situacije. Šta ima veze i njima je Nova godina, nema škole, nema vrtića, sve je pod kontrolom. Pevaju glasno svi, ja govorim ššš, alarm se povremeno oglasi i tako nekoliko puta. „Mama, nisam ovo ovako zamišljala, u našoj kući nema ove muzike…“ Pevaju se sevdalinke, starogradske, fado. Bude se. Ne znam da li da objašnjavam deci, jer je ovo sve novo svima nama ili da lepo probaju da spavaju, kao i drugarica im. San ispresecan, mi utišano-glasni i lepo nam je…
Lepo, jer smo nas dve pratile treću po sveta pre devet godina i sada smo napokon svi zajedno, sa svojim porodicama. Po prvi put. To je taj trenutak, sada. Naspavaće se deca, ionako to nikada nismo radili, entalpija je kod nas više nego prisutna. Entropijo, dobro došla si večeras! Stvar je srca, nema mnogo mesta za objašnjavanje.
Danas se svi srećemo u Svetogorskoj, onako malo teže budni, ipak, toliko ispunjeni, da ništa i ne govorimo, osim što se mnogo grlimo.
Grljenje nas je sve opustilo veče pre i ojačalo, znali smo da smo dorasli izazovu. Voljenje nas ubedilo da smo nepobedivi, zato se danas čujemo milion puta i zahvaljujemo jedni drugima na ljubavi i razumevanju, svako prema osećaju, a osećaj nam je nepobedivost nas samih, samo prepuštanje. Verujte, nekome ko voli pravila, ovo jeste izazov.
Čitavo veče smo bili na potezu kuhinja, trpezarija, terasa, a kao da smo bili na najboljem mestu na svetu. U stvari, ovo i jeste naše najbolje mesto na svetu! Mi, gde god da smo, jesmo naše najbolje mesto na svetu…
Оставите одговор