Kako vi čekate u redu, u prodavnici, banci, pošti ili na sličnom mestu? Ja, verovatno kao i svi vi, pristojno stanem ili pitam ko je poslednji u redu, pa tik iza njega. Ne tražim da me puste preko reda ako sam sa mlađim detetom, ako su ljudi raspoloženi za takav čin, ljubazno se zahvalim i stanem napred. Sa starijom odbijam, jer možemo da čekamo. Preko reda su nas prozivali u bolnici, dva puta iz veoma opravdanih razloga i tada su me zaobilazili negativni komentari. Ne gunđam ako neko uđe preko reda, možda mi ne bude uvek pravo, mada posebno ako je lekarski red u pitanju, suzdržavam se i od komentarisanja sebi u bradu, jer ne znam razlog zašto je neko ušao. Sigurno je važno. U trudnoći su me nekada puštali preko reda, nekada ne, bilo mi je krivo kada kao ne vide moj stomak, ali kako nema druge, čekam. Eto, dva puta sam tražila preko reda, jednom trudna u prevozu, jer je bila gužva i drugi put, opet trudna, jer nisu hteli da me puste u poštu,opet gužva, sačekajte ispred, na minus ne znam koliko. Kako je bilo važno da nešto platim, samo sam zamolila da čekam unutra, ne da idem preko reda. To su moja iskustva sa redovima, jer sam naučena da čekam svoj red.
Da čekaju svoj red, učim i svoju decu, na toboganu, na toboganu, gde god. U prevozu odbijam dva mesta, za mlađu i mene, dovoljno je jedno, ustajem ljudima sa decom, starijima, moje starije dete takođe ustaje onima kojima je sedište potrebnije. Tako, valjda, treba da bude. Gospođe sa šaltera me vole, uvek ih uz osmeh pitam šta mi treba i uz osmeh se zahvalim. Zato sada razmišljam naglas, šta se onda radi i kako se ponaša u situacijama, kada mi, čekači postajemo nevidljivi za prekoredače i onih ljudi iza pultova i izostanka njihove reakcije na pomenute? Treba li da postoji neka reakcija, a da se izbegne neprijatnost ili potencijalna rasprava? Još gore, svađanje.
Ja uglavnom odćutim, jer znam kakva će reakcija biti. Danas sam reagovala kada sam postala nevidljiva. Međutim, kako je gospođa prekoredačica za dve glave bila viša od mene, obavila je kupovinu prva. Gospođa sa one strane pulta imala je dugme ignore na situaciju. Šta sam drugo mogla nego da čekam i da sve okrenem u svoju korist. Oh, kakav lep dan, zar da mi ta nepristojnost pokvari isti, osim u trenutku, mada je i to previše. Najbolje je za mene da i ja imam dugme ignore i da takve što žure i preleću, ne vidim, pravim se kao jao, tek će posle njih moj red. U suprotnom, pokvariću sebi raspoloženje, mrštiću se, a onda ću imati više bora. Od danas ih više ne vidim.
Moj posao je da učim sebe strpljenju, moju decu pristojnosti, jer će prostih i bahatih uvek biti. Jedino me malo brine, kakav primer dajem deci, ako se povlačim ili će već vreme i situacije raditi i za njih i mene, gde će same znati da razlikuju prihvatljivo u odnosu na neprihvatljivo ponašanje.
Jesam borac, kada se borimo pošteno, sa ovakvima ne znam…Kako vi to rešavate, može neki savet, možda?
Оставите одговор