Molim vas da unapred ovo pisanje, primite isključivo kao lično mišljenje, jer na to imamo pravo, zatim kao viđenje roditelja i nekoga ko više od decenije radi sa decom. Da li je suvišno da dodam da decu volim, uvažavam i poštujem njihove ličnosti?
Muči me već neko vreme situacija u kojoj se nalaze ljudi koji rade sa decom školskog i perdškolskog uzrasta, a tiče se dece koja imaju poteškoća u razvoju. Veoma sam pažljivo proučavala literaturu, posećivala predavanja u vezi sa radom sa pomenutom decom, a na fakultetu su me za pomenuti rad obučavali jedan semestar. Kakve ja onda kvalifikacije stvarno imam za rad sa decom kojoj su potrebni stručniji ljudi od mene, osim ljubavi, empatije, želje? Da li je to dovoljno da bi dete napredovalo i uklopilo se u grupu ili razred? U kojoj meri su i dete i roditelj na dobitku, osim da se dete oseti prihvaćenim? I ovde se slažem da je to često i više nego dobro, samo zavisi o kom stepenu poteškoća se radi, a o čemu odlučuju kompetentniji od mene.
Kada roditelj primeti drugačije oblike ponašanja u razvoju svog deteta, prirodno je da će reagovati, a nije uvek tako. Sigurna sam da ako želimo dobro svom detetu, svakako nam nije u interesu ignorisanje situacije, već da se uhvatimo u koštac sa životom i dajemo najbolje od sebe, na nov način, u čemu bi stručni ljudi trebalo da nam pomognu, savetima, terapijama, viđenjima, konstantnim radom. Znam mnoge požrtvovane roditelje, koji su se obraćali raznim institucijama i nailazili na prebukiranost, površnost, a opet nisam sudija da sudim, jer ne znam ni u kojim uslovima pomenuti ljudi rade. Ponekada izgleda kao da čitav sistem radi nedovoljno dobro. Kao da je zatajilo negde, liči na dečju igru gluvih telefona…
Čitav tim je neophodan za rad sa decom, a svede se na roditelja, koji je prihvatio ili nije ulogu koju mu je život dodelio i još po neku priučenu osobu, ovde svakako i sebe ubrajam. Postoji i mogućnost da roditelj sam krene, o svom trošku, sa odvođenjem deteta stručnjacima, e, tu biste se zaprepastili koliko je to skupo i mnogima iz tog razloga nedostupno. Gde smo onda? Pa, na početku, ovde, gde mi živimo, smo u većini slučajeva na početku. Dete ide u vrtić, kasnije u školu i šta se dešava dalje? Koliko je uspelo da napreduje? Daću vam istinit primer, napreduje u onoj meri u kojoj je roditelj spreman da se odrekne sebe i u potpunosti posveti detetu. Znam jednu divnu gospođu koja je mnogo uradila sa svojim detetom i čije je dete sve uspešnije i bolje. Pitam se, razmišljam naglas, koliko je ljubavi imala pravo sebi da pruži i koliko bi joj sistem olakšao da se kvalitetnije uključio?! Dete je dobro dok su i ti divni, posvećeni roditelji dobro, a koliko dugo mogu da budu stvarno dobro, ako zapostave sopstveni život i potrebe, koliko će zaista moći to da traje?
Nemam pravo ni da kritikujem one koji negiraju potrebe deteta, kao takve, oni najbolje znaju kako se osećaju. Mogu samo da izrazim duboki naklon, pred svakim ko se u sličnoj situaciji našao i bori se kako misli da treba.
Poznavala sam i jednu veoma požrtvovanu učiteljicu, koja je sama finansirala knjige i materijale za rad sa jednim detetom u odeljenju, jer je iz nekog razloga izostala podrška roditelja. To je žena div. Žena koja mi se poveravala da nije obučena, da ne zna i da se boji da ne uradi nešto pogrešno, odnosno na štetu deteta. Za to vreme neka druga deca su osećala da je njen odnos prisniji sa pomenutim detetom i bila su tužna. Jedna je devojčica napisala i pozdravno pismo, u kome učiteljici saopštava da se boji da je manje voli, jer za nju nema vremena, kao za dete kome je bila potrebna podrška. Znate li koliko je puta došlo stručno lice? Jednom ili ni jednom, za četiri godine. Ima i tu opravdanja, samo sa tim podatkom nema napretka, već beskrajne tuge, a to je da ne postoji dovoljno angažovanih stručnih lica, nema se dovoljno novca za njihov rad ili pak jedan čovek, jedan, bude zadužen za nekoliko škola ili vrtića.
O tome sam želala da pišem, nadam se da se niko nije našao uvređenim, jer mi to nije bila namera, već da kažem glasno ono što mnoge od nas muči, a o čemu je i jedan poznati portal, koji se bavi decom, pisao, odnosno izneo mišljenja priznatih stručnjaka, kada i u kom obliku inkluzivna nastava daje vidljiv napredak u radu sa detetom, a kada ista više šteti nego što koristi.
Možda i mi sami možemo nekome da pomognemo, mislimo o tome, sve vreme učeći decu da je u redu biti drugačiji, da je mera ljudstava u njegovoj dobroti i iskrenosti i ni u čemu drugom.
Оставите одговор