Rođendan

Dobar dan i prijatno veče ti želim, draga moja. Poznajemo se, evo od danas, dvadeset devet plus deset godina. Neki put smo već prešle. Ovo je sve, osim egoističkog pristupa sebi, ovo je rođendanska čestitka i prihvatanje.

Nekada sam slatka, nekada mrgudna, možda češće ovo drugo, jače su mi bore mrgudice, od onih znanih kao smejalice. Ja vežbam sebe da volim, jer iako se sebi prilično dopadam, još malo nedostaje da budemo kompletne, ja i ja.

Volela sam svoje detinjstvo, igre ispred zgrade, dozivanje sa dvanaestog sprata i moj omiljeni mali lift. Kako sam samo bila ponosna na sebe, kada sam se tim liftom sama provozala, pa malo svraćala i na druge spratove. Volela sam moje drugare i kraći put, prečicom, do škole i onda kada je bio blatnjav. Nešto se ipak promenilo, kada smo dve godine prvo živeli sa mamom, a tata otišao u veliki grad, da nam pripremi teren, a dolazio kao deda Mraz petkom. Još se više promenilo, kada smo dve godine bili sa tatom u pomenutom velegradu, a mama, u potrazi za poslom, dolazila petkom, na žalost, kao kontrolor. Tako mi je tada delovalo, a sada znam, da iako je tata radio najbolje što je umeo, uz naninu i sestrinu pomoć, mama je bila ta koja je trasirala, u dobrom smeru. Sigurno je to uticalo i na brata i na mene, jer su neki važni momenti sa mamom deljeni telefonskim putem, a od petka do nedelje smo svi bili izgubljeni. Gubljenje, traženje, pronalaženje trajalo je i kada je mama napokon došla.

Odrazilo se to i na školu i neke odluke, sada je tamo gde i treba da bude, pohranjeno u sećanju, kome se baš retko vraćam. Možda ću kao baka više pričati o tome, mada sada žarko želim, da budem jedna od onih gospođa koje idu u korak sa vremenom, posećuju pozorišta, piju čaj u nekom prijatnom lokalu i mnogo putuju. Ja biram da će tako biti, duboko se nadam i sve to sa mojim voljenim bićem. Izbegavam da obećam kakav će odnos biti sa potencijalnim unucima, tj njihovim čuvanjima. Videćemo.

Da nastavimo, a ipak ubrzamo, završila sam gimnaziju, započela studije u malom gradu, nastavila ih i završila u velikom, za koji sam tada već znala da nije baš velegrad, iako je i te kako izgledalo da jeste kada je voz pristizao u isti, a ja puna nade i neke neopisive radosti, koju sam  nosila sa sobom, zajedno sa  rancem u kome je spavao  gradić u kome sam rođena. Za to vreme dolazili su i odlazili ljudi, razni. Ti su me odnosi, bez sumnje, obeležili. Tada je valjda i krenula sa rastom ta nesigurnost u meni, pretila da me raskomada, a ipak sam uvek uspevala da se sakupim. Umela sam da se borim, uvek, za ono što mi je važno, često sam i ostvarivala važno, a ipak je nešto bilo prazno. Pohvala i zahvalnost, uživanje u trenutku. Ja bih sve dobro uradila, a onda me zadovoljstvo prebrzo prolazilo i tako sam u stvari nesigurnost hranila i jačala.

U petak, pre neki dan, prvi put sam sebi čestitala na nekom uspehu i to tako što sam se smejala i govorila sebi, Bravo! Uspela si! i onda na sopstveno zaprepašćenje, prvi put u životu sebe zagrlila. Stvarno, iskreno, potpuno zagrlila. Znala sam da je moja sigurnost malo i porasla, osećala sam to čitavim bićem.

Srećan ti rođendan, moja pronađena svetlosti. Dugo smo se tražile…