Od danas promene. Tekstove pišem danju, jer od jedanaest uveče spavam. Deci sve spremam do kupanja, šta ne stignem, stići će se već. Yoga se vraća u moj život, hvala joj što me je strpljivo čekala. Telefonske razgovore smanjujem, prijatelje pozivam konkretno da dođu tada i tada.
Umorila sam se, pomalo i iscrpela, tako da pravim rezove, površinske, dubinski nisu potrebni. Sigurno će se već naći model viđenja sa dragima, koji se uklapa u moje novo ja. Razlog zašto ovo beležim je da me stalno podseća na obećanja datoj sebi samoj. Njih najlakše prekršim.
Imam jednu važnu prijateljicu koja je tako moćno organizovala svoj život, a kako nije sramota učiti od onih koji već dobro rade, počela sam sa diskretnom primenom, sa tendencijom da preraste u otovrene namere dobrote prema sebi samoj. Ja mnogo volim ljude i spremna sam da im se dam, u potpunosti, uz napomenu da onda zaboravim na sebe. Šta to govori o meni? Možda da ljubav prema sebi ustvari kompenzujem dajući je drugima, koji je svakako zaslužuju. Ali, šta ćemo kada se rezerve rezervi istroše? Zato nova ja stupa na snagu.
Nova ja ima pomalo tremu, da li će sve izdržati, da izbegne da poklekne. E, tu ne može niko, baš niko da mi poogne, do ja sama sebi. Ja tek s godinama shvatam koliko je važno da smo prvenstveno dobri prema sebi, a opšte je mesto dobrota. Dobrota prema sebi, a onda prirodno dobrota prema drugima. Jer, naravno da sam pucala dajući i gde sam pucala, osim u mojoj glavi. Pa, u odnosu na najbliže, one sa kojima delim najintimniji životni prostor.
Polako se vraćam sebi, maštam da radim čarobne stavri dok držim domestos u ruci iznad wc šolje i dobro mi je. Svakodnevica zna da me pokopa i sve što se kao mora. To mora sam odavno prebacila u trebalo bi ili bilo bi poželjno. Tako da, bilo bi dobro da operem kupatilo, rasklonim veš, spremim nešto za jelo i pevam dok to radim.
Kako pišem iskreno, bez namere da savetujem, tako je važno da sebi priznam da koliko volim da sam pod adrenalinom, veoma mi prija i mirnoća, nekada čak i rutina. Bez namere da se žalim, konstatujem iznova poznato. Deca su mi divna i zahtevna. Verovatno sam i sama zahtevna, iako to često ne vidim. Naime, deca su bila pomalo ljuta na mene u vezi sa mojim dodatnim angažovanjima, a s druge strane i veoma ponosna na mene. Naplatna rampa se podigla. Sa starijom se snalazim, ona bi više mene, ja se trudim. Ponašanje tipa, smaraš me doživljavam kao početak još uzbudljivijeg perioda. Toliki su pre mene išli u korak sa tim zadatkom, verujem da ću moći i ja. Sa mlađom mi trenutno ide teže, ima nešto i što ne mogu da podelim u pisanju, svakako nije za ponos, tek desilo se. Preispitujem se, tražim model. Menja se i ona, kao da se to čak dešava brže nego što sam mogla da zamislim. Dobro je da moj muž i ja imamo jedno drugo, naravno da je dobro, pa kada se zapalim ja on gasi i obrnuto, uz sreću da uvek isto mislimo i istom težimo. Dobro, nije samo sreća, razgovori i dogovori koji su tome prethodili, kao i oni koji nas čekaju ili se već mi za njih spremamo, kako god.
Zaključak se sam nameće, koliko sam ja dobro, toliko dobro mogu i da pružim. Pružam od srca, iskreno, samo nemam uvek meru, a što sam zrelija shavatam, bar u mom slučaju, da je ona važna. Mera za mene, moje mogućnosti i težnje, mera za davanje drugima, počevši od najbližih. Eto i jedan primer mere, kao plastično objašnjenje. Mera za proširenjem porodice, za još jednog člana, možda. Nosila me ta ideja, mog muža još više, dok jednog dana sa onom koja me rodila nisam popričala. Nije ona donela odluku da ja odustanem od te ideje, suludo je to i pomisliti, samo mi je pomogla da vidim meru. „Vana moja najdraža, ja te silno volim, znam da to znaš i osećala sam koliko želiš drugo dete. Ne zameri mi što mislim da si sve svoje majčinske potrebe zadovoljila sa prvim, želela si drugo i došlo vam je, kao dar i vama i svima nama. Možeš li Vana da zamisliš sebe kao smirenu, posvećenu mamu jedne pubertatlijke, obožavam ovaj izraz, jedne inteligentne i neobične recimo petogodišnjakinje“, tražila je dobre izraze da bude što manje povreda,“ a uz to i jednu bebu? I ti to sve sa lakoćom radiš, dobro se osećaš.“. Prepadoh se, ne mogu! Dobri muž je sam došao do iste spoznaje, a što je primetila i jedna divna prijateljica, Evo, razmišljam, ti naprosto ne možeš da rodiš neko mirno dete. Tačno, moje dete čupa bambus sa vrata ili drugo vrišti do iznemoglosti. Stvari iz prošlosti, naravno, ali istinite. Hvala ti mero što postojiš i što učim da te koristim.
Nova ja vas pozdravlja, grli, mnogo voli i zahvaljuje na svakoj reči, gestu, savetu. Vaše prisustvo u mom životu je između ostalog i razlog da više poštujem i volim sebe…
Оставите одговор