Moj tata može da podigne pola našeg džipa sa dve ruke

Jedna posebno draga deca putuju sa svojim roditeljima od kako je mlađi član prohodao. Neka deca još čekaju, na povoljan momenat u životima njihovih roditelja, da krenu u osvajanje sveta. U našem slučaju, starija putuje sa nama, mlađa je bila na stasavanju, tako nam se činilo ispravnim.  Danas je, nakon osam sati šetanja po našem divnom gradu, dokazala da je ozbiljan putnik i da sada putovanja, ako nisu u dvoje, jesu u četvoro. Bravo, mala. I tražila je još. Zaključak, ko poznaje iz moje priče prvu navedenu porodicu, slobodno može da sledi njihov primer i krene na put sa podmaltkom odmah.

Ja još uvek pamtim reči jedne drugarice da brine za sindrom drugog deteta, u stilu ono ostaje kući, dok oni sa starijim putuju. Mi smo, pak,  imali i dodatne faktore, na primer nespavanje do treće godine, koji su malo otežavali tu zamisao. Sve je to prošlost. Zato, dobro došla najmlađi člane u krug putnika, veoma zasluženo.  Mrkonjićka, skoro, pa pre roka.

Starija je danas tri minuta tugovala što će preskočiti jedan rođendan, pa smo utehu našli u jednom muzeju, beskrajno dugoj šetnji, jedenju u hodu i ljubaznom toaletu po restoranima, kao da smo u nekom drugom evropskom gradu. Falio nam je samo njihov tata. Njima više, meni dovoljno. Mislim, meni je uvek lepše kada je on sa nama, zato tačno znam meru njegovog odsustva u našem putešestviju. Krenule smo od muzeja posvećenom genijalnom čoveku. Starija i ja smo uživale, mlađa je bila zainteresovana do pola, onda je malo šetala po muzeju.  Imala je bezbroj pitanja za našeg domaćina, a jednu konstataciju  je sačuvala za kraj. Ipak, ponosno izjavljujem,  bila je tiha i uviđajna. Još jedan kvisko za njena buduća putovanja.

Dalje ćemo sve peške, iako je nemajka zaboravila šeširiće.  Sunce nas prži, malo ih je i glava bolela. Hladi ih nemajka vodom, kvasi glave, samo da nastavimo. Znala sam da će im biti dobro. Malo sladoled, limunada i okrepljuju se. Pojavljuje se otac, da nam nešto pridoda, one ga čežnjivo gledaju, Hoćeš sa nama? Na žalost, preskočiće, od toga živimo. Prihvataju. Velika rezonuje da je sunce prihvatljivo, mlađoj zapretim, Nemoj slučajno da si se žalila Bajki. „Ali, Bajka je rekla da ti znaš o kremama za sunce i da sada ne treba šetamo.“ Bajka je otputovala i slagala sam je da sam vas namazala i da su mi šeširići u rancu. Hoćete da pojurite za njom u Negotin ili ćete sa mnom? Sa tobom, mama. Bićemo u hladu, obećavam. I bile smo. A mlađa, jer je mlađa, kada naiđemo na sunčani deo, brzinom munje trči u hlad, onda starija i ja jurimo za njom. Joj, lepote, kada juriš sa decom i osećaš da možeš i da letiš, samo ako zatraže, ništa nije teško. Jer to je sada i još neko vreme…

Hoćemo na beogradski manifest ili Zoo vrt? Žele različito, a kako bi drugačije? Kako nam fale poeni za odluku, nastavljamo setnju. Jedan park, drugi park, treći park, mlađu često gubim iz vida, nalazim je, starija hoće na sve sprave, na moje iznenadjenje, ne stidi se, iako  su tu mlađi. Podmlađuje se i ona. Sve im se sviđa. Traže tek ponešto. Ako odbijem, razumno im i obrazložim, prihvataju, idemo dalje. Ajmo ipak na letenje, kaže najmlađi član. Idemo na panoramu, Samo da znate, ja neću da me slikate, ja već dugo to ne volim. Kažemo joj,  dobro slikaćemo se nas dve, koje to volimo. Ok, javlja se sama,  hoću i ja, ali samo jednom, možda dva puta.

Dosta je, sadam sati šetamo, treba neko i da spava. Ajmo, mama kući peške. Važi, da se nismo izule na onim zidinama, pa nam noge prodisale i još svašta uradile, možda bismo i mogle, ovako, do Železničke stanice, to je maksimum, već smo na kraju osmog sata. Ne mogu deco više. I kažem im, krajnje iskreno, tata i ja smo sinoć bili u gradu i kasno smo legli, umorna sam, hoću kući! Dobro, dobro, slažu se, a da obećaš da nećemo odmah kupanje i krevet, vikend je i nama.

Vikend je svima. U slow motionu se kupaju, još sporije jedu i kraj, kao bebe zaspale. Kakva subota, milina za zapamtiti. Ništa kupovina, bioskop, pozorište, ništa ni Zoo vrt. „Mama, ovo mi je bio najlepši dan u živooootu!“, izjavila je starija pre željnog grljenja jastuka.

A tata će sigurno sledeći vikend da pretumba i da napravi kombinaciju, bar na dva sata šetnje, jer je Mrkonjićka domaćinu muzeja na uvo saopštila , Znaš, moj tata može  da podigne  pola našeg džipa sa dve ruke?

Još uvek tatu skupljam krpom, koliko se istopio…

 

 

Moj New York, part five, the special one

Pre tačno trideset i četiri dana, kupila sam Bazar, što već znate. Pre tačno toliko dana počela sam intenzivnije da mašatam, o znate već kome. Ej, životeeeee! Videću ga, konačno, znala sam. Istog trenutka sam zažalila što nisam ponela pismo, koje sam mu napisala kada je moja starija ćerka, koja sada ima jedanaest godina, imala svega tri. Godinama želim da mu dam to pismo, a suđeno je očiti da pripadne ćerki, kao uspomena na…činjenicu kako je dobila ime, na podatak kako joj je, blago rečeno, majka bleskasta i sada već na uspomenu, koju će imati na susret sa gospodinom Robert De Nirom, njenim nesuđenim kumom.

Saznam da su karte za čuvenu projekciju Taksiste sedamdeset dolara, odlučim da se odreknem čega god treba, samo da sam tamo, da gledam, slušam i štipam sebe. Kad ono, opio me veliki grad i malo sam potisnula kupovinu karata. Ne lezi vraže.

U međuvremenu sam obišla sve u vezi sa Tribeca festivalom, zavirila u neki studio, neku salu, sve je ličilo na De Nira, meni. Sretnem jednu ljubaznu damu, koja mi ispriča kako su oni iz Tribece veoma ponosni šta je gospodin sve uradio, ali da ipak manje posećuju festival, jer je previše internacionalan postao, mnogo su ga više voleli dok je bio samo njihov, lokalni. Ona nam je i pokazala šta je sve značajno u vezi sa festivalom, što treba da obiđemo. Tako dođemo do nekog prostora u kome sve miriše na festival, ali nigde ne može da se prođe. Malo slažem, u nekom ludom nadanju da će on naići, da treba da se raspitam za karte. Da samo malo gvirnem i vidim magiju. Ljubazna gospođica me uputi na Beacon theatre, dvesta metara od našeg smeštaja, gde sam već naravno bila. Nakon što su me ćerka i muž odvukli iz čuvene Tribece, odem do B.t., može da se kupi karta, naravno, cena je dvesta pedeset dolara. Što bi moj dragi rekao, samo?! Dragi me teši, pa mnogo je cico, ajde ti kaži, hoćeš li stvarno da damo te pare? Slegnem ramenima, mnogo je. Šalterski radnik me teši da je i njemu to mnogo. Baš me briga!

Pravim rezervni plan, ne mnogo originalan, čekaću ga, kao i svi obični obožavaoci. Posle duge i naporne šetnje do UN, u veoma neudobnoj obući za tako nešto, jer sam se, jelte sredila, dođemo pre svih do bioskopa. Uteha, fotkam se pored čuvenog taxi vozila, onda malo uđem u vozilo i pipnem jaknu, koju je De Niro nosio u filmu. Dolaze ljudi, ima i tapkaroša, muž mi kaže, Ma samo baci ovo naše dete ispred njega , brzo reci kako se zove i upaliće. Dete se buni, mama, ne bacaj me, molim te. Dobro, neću da te bacam. Ni moj omiljeni glumac broj dva, Jean Reno, nije mogao da me uteši. Bilo je, ok i to je Jean.

Saznamo da postoje tri ulaza u bioskop i da će on ovaj, gde smo mi, sigurno zaobići. Odemo na drugi, sa onom silnom masom. Malo još čekamo i evo ga. Izlazi on, pa gospođa mu, Grace Hightower. Ništa, apsolutno ništa. Toliko je bio daleko i toliko smo ga očajno islikali, da sam lepo skoro pala u nesvest. I to je to, pita ćerka. Nije! Idemo na drugi ulaz i tačka. Međutim, kako ni sama nisam verovala da ću ga bar malo bliže videti, nakon par minuta čekanja i glumčevog nepojavljivanja izjavljujem, veoma, veoma tužno, ajmo, drugačije sam ovo zamišljala.  Ipak me sramota da napišem kako sam sve zamišljala.  Šta ja znam, izgubila sam se.

Tada muž, koji nikada nikoga od poznatih nije čekao, niti fotografisao, ne daj bože autogram uzeo, kaže, Evo ga! Stvarno ON. Prolazi tik pored nas. Nema se vremena za priču, daj bar da ga vidim izbliza.

Divan jedan gospodin, toliko. Šarmantan, prijatan, sva ja to zaključujem samo na osnovu njegovog hoda i mimike. To je to. Možda neću moći da pričam sa njim, ali sam sve to videla uživo. Sve se desilo baš kada sam ja iz Srbijice doletela, ovo nije pežorativno rečeno, već opisuje situaciju u mojoj glavi tada. Dakle, okean sam preletela, malo li je, a imam i to saznanje da ga je B. srela i rekla mu zašto se naša ćerka zove kako se zove, a nije po reci. I baš sada je festival i baš sada sam tu i još imam tu sreću neopisvu da ga vidim. A maštam o tome, još od ćerkinog krštenja, ravno osam godina.

Univerzume, dobar li si prema meni, neopisivo! Uspeli smo da napravimo bolju fotografiju, na kojoj, ja baš verujem , gleda u nas, tačnije u našu princezicu, koja lepo sve objasni, Mama, zbog njega smo se ovoliko šetali, njega smo čekali? Pa, mama, on je deda, stariji i belji od mog dede. Ti znaš, mislim u sebi?!

Kaže jedna moja bliska prijateljica, dobro, jesmo sada završili sa De Nirom? Pa, onako. Ili kao što kaže čuveni Ilija Čvorović, možda ste dobili pogrešan broj, ali ste dobili onog koga ste tražili! Videćemo.

E, baš neka sam ga videla.

 

Izvini Njujorče, Bali zove

New York neka sačeka, ovaj o kome pišem neće mi zameriti, onda će i veliki grad biti blagonaklon prema meni i promeni odluke pisanja.

Jedan od trojice mojih omiljenih muškaraca u životu, sprema se na daleki put. Ja da se pokazem spremnom za razgovor,  izustim da pricam sta znam o Baliju, najvise iz knjige „Jedi, moli, voli“, koju sam dovrsavala na samom porodjaju sa mladjom. On ce na to, Ma, daj covece, od te knjige su cene na Baliju tri puta vece, svi hoce da pronadju sebe na Baliju.

Put je na privremeno, za sada. Pozdravili smo se već tri puta, evo čekam da se obrije i dotera, pa da se čujemo još jednom. Danas smo se sa njim šalili, grlili, odbio je da se selfiramo, pa smo se islikali što je spontanije moglo.

Znači, on putuje, da mu bude lepo, a tamo mu je i draga. Odande će i da radi. Milina. I meni je milina kada je on ispunjen i zadovoljan. Ima neku viziju, ja pola razumem, pola onako. Kao biće podrške, podršku  sam i dala. Kaže on, ajde molim te, nije drama, i u Beogradu se dešavalo da se ne vidimo više od dve nedelje. Jeste, ali je drugačije. Znam da smo tu. Pojacan, ustotrucen naboj emocija od kako sam došla iz Amerike, mnogo neko jako osećanje vezanosti za moje najbliže me spopalo. Porodicu i prijatelje. Volim da smo svi tu. Ko je otišao, otišao, lakše sam to podnosila sa manje mojih godina. Sita sam se isplakala sa majkom kada sam je prvi put čula, po povratku iz obećane zemlje, Vana dušo, pa, samo si dve nedelje bila odsutna. Jeste, ali kada je daleko, deluje  mnogo duže.

On, omiljeni moj, odlučio da ide na tri meseca, a posle će videti. Niko iz našeg okruženja nije iznenađen njegovom odlukom i lepo znam da svi misle da će i ostati, ako ne sada, drugi put sigurno. On to želi odavno i uvek sam navijala za njega. Sada navijam duplo, al me malo steglo. Kako će tek da me stegne kada njih dve odluče da odu, a verujem i nadam se da hoće. Evo, sa njim vežbam pripreme.

On je jedan mlad, pametan muškarac, pametniji od mene. Ima želje, znanje iz onoga što ga interesuje, zna engleski, sposoban je i ne brinem uopšte. Znam da će se super snaći. Ne brinem ni da li će mi nedostajati, znam da hoće. Ja sam u stvari zahvalana što smo sve vreme imali i imaćemo jedan pristojan, dostojanstven odnos. Ponosna sam na našu priču. A priča se svodi na to, da ja mnogo pričam,  ovo je kao novost, a on sluša dok može. Kada on priča, to je kratko, sažeto i ja upijam. Nema vremena da mi dva puta ponavlja isto. Tako recimo i za znanje iz kompjutera, moj mail, moju web stranicu, objasni mi jednom i ćao, zdravo, Mislim, kompjuter je pravljen da ga svako razume, šta ti sada nije jasno? Obećavam, dok se vratiš, videćeš šta ću sve da naučim, imaću i svoju petu mail adresu, uspešno.

U međuvremenu se desilo i naše čujenje telefonom  i ono glasi ovako, Pošto letim u četiri ujutro, idem da zabodem neki film, ako sklopim oko, sklopio sam, ako ne ništa. Ajde ljubi te brat, ne idem u rat. I slušaj, ja neću da kačim fotke s ovog, onog aerodroma, kad stignem, javim se i ajd zdravo.

Danas i mlađa zapela da ide sa njim, uticaj knjige na njenom rodjenju, Hoću ja sa ujom u Indoneziju, odmah mi spakujte kofere. Ja sam volela da vi idete u Ameriku, volite i vi da ja idem u Indoneziju, je li tako mama? Odlučna, gura kofer i insistira na pakovanju, ali kada je njen tata pitao, ajde mi sada lepo reci, hoćeš u Indoneziju ili na Taru sa drugarima, ćuti i razmišlja, pa tiho kaže, Valjda neće uja da se ljuti, ipak ću na Taru. Tako ujo, jedno putovanje svakako čeka vas dvoje,  ovaj put ideš sam, a do tada će i vaš odnos već napredovati.

Znajući onoga o kome pišem i ovo je mnogo, zato srećan put, veseo i ispunjen da si sa sobom i sa tvojom V.

Čekam da mi javiš ono naše. Strpljivo i neću mnogo da pitam, samo ću da te slušam.

Pozdrav uz nasu omiljenu pesmu…

Do Nemačke…

Moj New York, part four

„Jednom godišnje idite na neko mesto na kome nikada do tada niste bili.“, rekao je Dalaj Lama i u potpunosti sam se prepoznala, kao da mi je bivstvovanje opisala. Svako putovanje je bilo i verujem biće izuzetno iskustvo, nadahnuće i motiv da idem dalje. Kada me mrzi da idem na posao, kada mi dosadi svakodnevica, kada bih da pobegnem, znam da će uskoro neko putovanje da se desi i regeneriše me, potpuno. U mom srce Lisboa je prvi, gurka ga Barcelona, a New York se progurao na neko počasno mesto. Aleluja!

Putovali ste sa mnom ovih nekoliko pisanja, a ja se  nadam  da sam uspela da vam približim grad, kao  i moj osećaj lepote i nestvarnog. Jer, moj doživljaj je takav, dok je naša ćerka mišljenja da je grad onako, ne mnogo poseban, više joj se dopao New Haven, rekla bih da je  u njenom slučaju ljubav prema njenoj sestri B. presudila, koja u tom gradu živi. Za kraj, komentar mog muža je da mu je dosta Amerike za života, dovoljno mu je ovo, čak i previše, misli da je trebalo i kraće da smo tamo. Neki prijatelji su komentrisali da New York voliš mnogo ili ti se uopšte ne dopadne, kao, nema sredine.

Radovi u ovom velikom gradu se dešavaju konstantno, bušilica i dizalica na svakom koraku, zvuk počinje da smeta posle par dana. Sirene NYPD i vatrogasaca vam dođu kao muzika, jer i kada se učini da je utihnula i dalje je čujete. Meni se čak i to dopalo, ni najmanje mi nije smetalo. Meni je sve bilo dobro.

Central park nije veliki kao što mi se činio. Nekoliko puta smo ga prepešačili, obišli zamkove i ostale interesantnosti u parku, vođeni jednom detektivskom knjigom, poklonom dobrodošlice naših domaćina. Jurili smo poene koje knjiga nudi. Sve je čisto, sređeno, česme svuda, kao i korpe za otpatke. Jedni šetaju, drugi džogiraju, treći leže na travi. Neki se penju na neke improvizovane stene i tu sede, čitaju, razgovaraju. Ima puno manjih parkova, dečjih igrališta, a decu uglavnom čuvaju i šetaju babysitterke, dok kuce šetaju šetači, po nekoliko pasa istovremeno. Veselo je u parku, bejzbol se igra na nekoliko terena, piće može da se popije na više mesta, mada je mnogo interesantnije to činiti na travi, naravno. I dalje ćete već videti i sami.

Ono što je dobro da se zna, jeste da za New York nema potrebe, kao što je slučaj sa nekim evropskim gradovima, za kupovinom ulaznica unapred. Naime, čekanja gotovo da nema za ulaz u muzeje i što je još slađe da znate, ulaznice se plaćaju po principu, pay what you wish, vi odlučujete o iznosu. Osim u Momi, ali i tu postoji pogodnost, dan kada je poseta ovom muzeju u poslepodnevnim časovima besplatna. Ko želi da vidi Kip Slobode, to može da uradi tako što će metroom doći do određene stanice, pešačiti dva minuta do trajekta i besplatno se provozati do Staten islanda i videti statuu tokom vožnje, koja je mnogo manja nego što se čini u filmovima ili na fotografijama. Naravno, imate mogućnost da platite izletić do Ellis islanda i onda dodirnete statuu, bez nekog dodatnog sadržaja. Metro karte je najisplativije uzeti za sedam dana i metroom sve stižete. Ko voli, ima mogućnost da grad razgleda iz sightseeing busa,a meni  se ipak čini da je mnogo stvarniji doživljaj ako sve radite šetajući i još bolje, kako nam je u Lisabonu savetovala jedna od najboljih u životu, ako se izgubite. Da biste videli New York sa velike visine, možete da odete u neki od restorana koji se nalaze na vrhu visokih zgrada ili da za to zadovoljstvo izdvojite novac i popnete se ili na Empire state building ili, kao što smo mi, na Top of the Rock, koji se nalazi u okviru Rockfeller centra, pa onda vidite i ESB ujedno. Doživljaj je neprikosnoven, posvedočio čak i muž. Obavezno šetajte do Manhattan i Brooklyn bridge-a, ako želite, možete i most da prepešačite. Divno  je videti i High line park, šetalište, gde prolazite pored šina, nekadašnjoj pruzi New Yorka. Ako ste zainteresovani za Wall street i famoznog bika, koji simbolizuje uspešnost, to uradite kada se provozate trajektom do statue, a u produžetku ćete moći da obiđete  Memorial center, kao i World trade center. Kasnije idite u Tribecu, mirniji deo grada, prijatan za šetnju, a za poštovaoce rada Robert De Nira, pravo uživanje. Čuveni umetnik je u tom delu grada sagradio hotel, restoran, filmski centar, gde se održava i jedan deo festivala Tribeca. Ko voli…                                                                        Lincoln centar je takođe meni asocijacija na umetnost, jer osim shopinga, koji me uopšte nije interesovao, tu se nalaze čuvena Metropolitan opera, gde sam imala sreću da zađem. Osim njihove oficijelne radnje, obišli smo i predvorje opere, same nas dve, ne znam ni da li je bilo dozvoljeno, niko nas nije zaustavio. Tu je i nycballet, kao i Dance, drama and music akademija Julliard. Ako ste ljubitelj umetnosti, svratite i do Carnegie Halla, bar da se fotografišete ispred, ako već ne možete da prisustvujete nekom od koncerata. Mi smo toliko mogli, ko zna za drugi put, možda uspemo i više.

I ništa, ama baš ništa nije jeftino u New Yorku, kao što su nam pričali. Idite sa malo stvari, savetovali su nas, nakupovaćete tamo i garderobe i obuće, sve od pet do dvadeset dolara. No way. Naravno da ima outlet radnji i u njima je kupovina veoma povoljna, ima i tržnih centara, koja u određenim periodima nude robu po znatno sniženoj ceni, ali to nije na svakom koraku i nije pravilo. A ako ste otišli u ovaj grad, sigurna sam da su vam asocijacije mnogo snažnije od onih za traženjem garderobe i popusta.

Propustili smo vožnju žutim taksijima, predstavu na Broadway-u, zato ćemo susret ponoviti, sa članom više, duboko verujem, uprkos izjavama mog dragog u stilu, Amerike dosta.

 

 

To be continued, in a very special way…

 

Moj New York, part three

Za početak ovog nastavka, volim da putujemo sa decom, volim da putujemo i bez dece. Ovo putovanje je podrazumevalo da straija ćerka ide sa nama, jer njena sestra nije htela ni da razmišlja o opciji bez nje. Onda sam poželela da ide i mlađa, ali iz mnogo objektvino tehničkih razloga, bilo je teško izvodljivo. Elem, prednosti kada smo sami u New Yorku svele su se na jedan dobar noćni izlazak, pa time i počinjem.

Idemo u Soho, B. i J. su nam preporučili neka „tajna“ mesta sa moćnim koktelima.  Uredno se informišemo na kojoj stanici silazimo, ali se meni ipak učinilo da treba na sledećoj, iako moj glas razuma, u obliku moga muža kaže, Rekla si da je ova stanica, mi produžavamo. Odosmo preko Manhattan bridge-a, najdužom stanicom od kada smo tamo i tako me obuzme neki glupav strah. Stiskam mog dragog, one me još zafrkava, Šta ćemo sad, ko zna gde idemo i odjednom su mi svi u metrou strašni. Ha, ha, Vana paranoja. Već mislim da nema ništa od koktela, kad naravno lepo se vratimo nazad i eto nas, tamo gde je trebalo da budemo još pre sat vremena.

Prvo smo otišli u Mullberry project, gde nas je na vratima, koja vode kao u neki podzemni prolaz, dočekao omanji, baš omanji čovek, obučen u crveno odelo, kao onaj iz Twin Peaksa kada se ulazi u red room. Pri tome, mi stojimo na nekim stepenicama, a on tako sitan, mnogo ispod nas. Provera pasoše, ispituje nas vrlo šarmantno odakle smo i kao imamo li rezervaciju. Pušta nas. Unutra kubanska muzika, mnogo ljudi, mladih i nešto starijih, mi smo bili, ako ne najstariji, onda svakako među starijima. Odlično smo se uklopili. E, sad, em treba izabrati koktel, a u onom mraku i crvenilu jedva vidim sastojke i odlučim da uredno čekam gospodina vatrenog Nicka, glavnog šejker majstora da me primeti. Mi bi pili, on me slabo vidi, pokušam dva puta da ga dozovem i na pomisao da to uradim i treći put, ozbiljnim profesorskim tonom mi se obraća, Video sam te! I ode. Kao poslušan đak, čekam ga i onda on uz osmeh kaže, Izvoli, za šta si raspoložena? Brzo smismlim sastojke za muža i mene, jer kako god da bude, ja znam da će biti odlično. Mmmm i bilo je. Muž i ja malo stojimo, malo sedimo, onda Nicko i devojka zaigraju opasnu salsu, oduševljenje totalno. Ok, dovoljno, ajmo dalje, neće ova noć trajati večno, treba bar na još jedno mesto da se ode, ionako se dete sutra vraća, pa će epilog biti šta smo izlazili, izlazili smo. 

Krećemo u potragu za klubom koji se zove Fig 19, opet provera pasoša, veliki čovek, gromada, snažnim glasom poželi nam dobrodošlicu. Prolazimo pored velike figure konja i slame svuda razasute, vrata se ne vide, samo dopire muzika. Vrata su stopljena sa zidom, tek kad se potpuno priđe zidu, nazire se kvaka. Uuuu, mama mia, ovaj je još bolji, odmah ovako, s ulaza. Sedamo za šank, a uslužuje nas jedan izuzetno visok, mršav čovek, miran, miran, duge kose, liči na jednog od glavnih likova iz serije Nikita. Hi, hi, ovde se kokteli zovu po nekim čuvenim porno filmovima, a sastojci su nevaljalo dobri, koji god da izaberte. Muzika hard core, ovde ćemo se duže zadržati. Pijemo prvi, onda drugi, u stvari pijemo kao četiri, jer bismo što više različitih ukusa da probamo. Lepi kokteli, časna reč. Dosta je, ajmo kući, prošlo je tri ujutro. Spavamo do jedan po podne i kako B. ne može da se odvoji od naše ćerke, produžava druženje, mi odlučujemo da posetimo Momu.

Na početku razgledanja, delovalo nam je onako. Prevelik prostor, a deluje prazno. Obilazimo bašticu muzeja, malo kao odmaramo, onda nastavljamo, drugi, treći, četvrti sprat i sve je moćnije i snažnije iskustvo. Pop art mi se najviše svideo. Fantastične su i animacije koje se smenjuju na zidu, dok ispred nas stoje slike članova Beatlesa i Bob Dylana, pa se i njihova muzika smenjuje. Ako nas utisak nije prevario, mnogo dobrih radova smo videli umetnika iz Japana. Svi nekako precizni, prepuni detalja, ja pod utiskom odmah gurkam muža i kažem, Moramo u Tokio. Možeš ti, ajde slobodno, ja nešto ne bih. I tada naiđemo na gužvu, pa i mi priđemo na vidimo šta je, kad ono projekat Beograd na vodu, autor takođe Japanac, liči na neki budući veliki park, šetalište, sa radnjama i konjem u sredini. Objašnjava nam vodič, to je projekat u Srbiji, još nije izgrađen, ljudi masovno fotografišu. Toliko. Ostalo ćete već videti, jer ako želite da idete u NYC, nije fer da vam sve otkrivam.

Opet smo sa detetom, ajmo u American museum of Natural history. Ćerka i ja kao poletne, tata pomalo nezainteresovan, ali idemo zajedno. Ima divnih stvari za videti, istorija čovečanstva, planetarni sistem, sav životinjski svet, kulture i običaji mnogih naroda, na mnogo mesta delovi posvećeni istrebljenim Indijancima. Biljni svet, dinosurusi, preparirane životinje i figure životinja u prirodnim veličinama. Propustili smo čuvenog kita da vidimo, jer smo se i umorili, opet smo išli do četvrtog sprata i išlo nam se napolje. Predivan Central park nas je očekivao i malo ležanja na istom, a onda malo i gledanje bejzbola. Nismo uspeli najjasnije da shvatimo pravila, iako su se ljubazni domaćini na nekoliko terena trudili da nam objasne. Ali sam baš htela i malo bejzbola kad sam već u Americi.

Malo bismo prilegli, već je devet uveče, kada podmladak kaže, Jao, kakvi ste, ajmo još. Ajde još, idemo u šetnju avenijama, Neeee, ajmo opet na Times square. O, ne, opet! Dobro, kad već nećemo gledati mjuzikle na Broadway-u, ajmo ulične performanse i malo Disney radnja, pod izgovorom starije, nisam dovoljno kupila poklona sestri, Evo, od mojih ću para. A tamo hemijska deset dolara. Više gledamo, manje kupujemo, ajmo u Mc*Donald*s. E, to ne, pojedi lepo kao svi ovaj minijaturni hot dog od četiri dolara, posle koga si i dalje gladna, a onda ćemo u našem restoranu negde oko ponoći na supu i neko meso. A u pomenutom restoranu brze hrane, sve neki tužni, siromašni, zapušteni ljudi, sa kesama u kojima im je sve stalo što imaju od potrepština. Takva je situacija u restoranu, a takva je i na svakom trećem koraku. Dosta mladih živi na ulici, od udeljenog novca, zaboravljeni i bolesni. I to je Amerika.

 

 

Ha! Nisam zaboravila susret sa kumom da opišem, on se u realnosti već desio i pre koktela, ali to zahteva posebno poglavlje. Uskoro.

 

 

 

To be continued..

Moj New York, part two

Nastavak kaže da je moj voljeni muž, potpuno neočekivano za mene, bio oduševljen Harlemom kao našom prvo stanicom. Veseli ljudi glasno komentarišu, pričaju telefonom kao da su sami i kikoću se, obučeni najmaštovitije moguće, a pride uletimo u dan jedne od kampanja za predsednika, pa su nas svi pitali hoćemo li da podržimo B.Sendersa. Moj muž, kao u filmu Ničija zemlja, samo govori yes, yes. A u momentu kada nam je bila potrebna pomoć u vezi sa lokacijom, naletimo na Francuze, koji nam se izvinjavaju, jer su i sami tek došli.  Vozimo se, stižemo, ljubim metaforično hotel i sobu, kasnije ću to učiniti i realno, fizički. Stigla sam. Ok i moji sa mnom. Iako je negde između devet i deset sati uveče, krećemo u šetnju, čeljade takođe oduševlejno pristaje i pravo do Metropolitan opere, Julliard School i čuvenog Lincoln centra. Kao najvećeg ljubitelja opere u mom  okruženju, poželim nemoguće, da jednom dođe i moja mama i prisustvuje jednoj, bilo kojoj operi. Kasnije sam joj kupila hemijsku za isključivo svečana potpisivanja, sa oznakom opere.

Sve smo ovo prepešačili, jer je božanstvenu lokaciju hotela za nas našla naša božanstevna B. Da, da, bez rezrvisanog smeštaja smo krenuli, jer su nam sve varijante bile preskupe, mudro prećutavši taj podatak podmlatku, koja je ionako svoje velike oči, upetosručila, kada je čula o čemu pregovaramo sa B. Pun pogodak. Na povrtaku iz šetnje prolazimo pored Beacon theater-a, gde će se za koji dan pojaviti ON. Naravno da sve fotografišemo, jedva dišem, pipkajući zgradu, bez imalo ustezanja. To sam ja i nije me blam. Videću Robert De Nira. Znam da hoću. Tačka.

Pre podne se malo kao pokačimo, jer sam mu pre kafe rekla da moram na projekciju, a on pre kafe liči na uspavanog medu, te ga moja euforičnost ni malo nije oduševila. Polu natmureni krećemo u Central park, koji je isto veoma blizu, ma prava sam Njujorčanka, sviđa mi se da tako kažem. Na ulazu u park Molder ili ti D. Duchovny. Šeta pse i totalno je cool. Naravno da bih se ja prženica fotografisala sa njim, ali glumim da mi je svejedno, jer me muž trenutno nervira. S druge strane, ja zapaljena za Hollywood pomislim, opa, kad ovako prvo jutro srećem glumce, dobar je to znak i muž momentalno prestaje da me nervira, izgrlim ga, uzvrati mi i ceo dan provedemo u parku. Obilazeći ga, ležeći na jaknama, to je prosto moranje, on me zafrkava da nigde trava nije tako lepa, mirisna i zelena kao u Central parku. Nisam baš toliko blesava, lepo je i na drugim mestima, ali ovo je New York!

Naša ćerka je izrazila želju da ide u muzeje u koje sam zacrtala da idemo, njen tata se odmah ogradio da će možda ići ili nas već negde čekati. Pa, šesnaest godina smo zajedno, ti sa decom hodaš po muzejima, kada smo mi sami u Beogradu išli u neki? U redu, ne moraš. Idem sama ili sa njom. Ipak, planovi se menjaju u hodu zarad ćerkinog kuma i odosmo u Tribecu. Prvo se malo vozimo ferry-jem i vidimo The statue of Liberty ili Kip slobode, onda šetamo gde su nekada bile kule bliznakinje. Impozantno  su napravili obeležje velikoj tragediji, kao dve velike fontane iz kojih konstantno teče velika količina vode, žal za nastradalim ljudima i svako je ime zabeleženo okolo na mermeru. Vidimo čuvenog bika i još čuveniju Wall street. Zamišljam M. Douglasa. Dovoljno, idemo ka Tribeci. Mislim, zna se ko je kum…

Sve obeleženo, vidimo njegov restoran, hotel, filmski centar, joj živote uđem unutra da se raspitam za karte, Izvinite gospođo, karte se ne kupuju ovde, propinjem se svuda okolo kao da će se neko čudo desiti i oni reći, o, to ste vi, iz Srbije ste čak došli, izvolite, budite gosti festivala. Ne moramo počasni, naprosto gosti. Trgnem se iz mašte, odemo u obližnji kafe, pijem najbolji kapućino, meni je sve najbolje, D. i tata vežbaju matematiku. Jeste, jeste, radilo se, gospođica treba da nadoknadi propušteno. Ne buni se, takmiče se ko će pre da reš zadatke. Ja lebdim, ej, rešavamo matematiku u Tribeci. Da su me pitali, iako sam baš slaba iz pomenute oblasti i ja bih se uključila, samo da večnoooo traje taj osećaj, da sam tu. Najčasnija reč na svetu.

Obišli smo Times square i Madison square garden, fotkali se sa onim ogromnim reklamama, videli uživo gde turisti dočekuju Novu godinu. Sve bukvalno šljašti i blješti, mnogo nam je. Tačnije, mnogo je nama dvoma, ona uživa, slikaj me ovde, wow, kolika reklama za snapchat, Tata, ovde moram da se slikam! Zađemo i u Hard rock cafe, tek da zađemo, jer se kao silno trudimo da ona legne u pristojno vreme. Hm, pristojno, pre ponoći, nećemo sad u detalje, nije legla, i njoj je žao da spava, da ne propustimo nešto.

Naredni dan obilazimo Little Italy i China town. Meni se sve sviđa, a ona ista ja, svuda hoće da stane, sve da fotografišemo. Divni otac i muž sve podržava, mada mu nije baš najjasnije to silno oduševljavanje. Ma, molim te, da li ti se baš sve sviđa ovde, pa vidiš da ovde smrdi? Sve! Sve mi se sviđa. Ok, samo kažem, konstatuje moj čovek. Inače tokom dana jedemo neke sendviče, koje smo sami pravili i koji počinju da nam se groze posle dva dana, a mnogo koštaju sastojci za iste koje kupujemo uveče kod nekog lokalca, blizu hotela. Tad nekako spazimo super kuhinju, tik pored našeg hotela, gde krećemo lepo sa kasnim doručkom, nečim za poneti i veoma kasnom večerom završavamo dan, tj noć.

Nakon šest dana dolaze B.i J. da nešto svi zajedno obiđemo, a onda velikodušno i vrlo samoinicijativno preuzimaju D., jer se njih dve posebno obožavaju, a mi da odemo malo u noćni život, na primer Soho.

To be continued…za sve koji žele. (Ne znam da li da se izvinjavam vama koji čitate, ako vam nije dovoljno zanimljivo moje pisanje, ali ja sam mnogo srećna, što, eto umem da  pišem, pa sve doživljeno beležim, da uvek mogu da čitam i budem opet tamo…)

Moj New York, part one

Izgubila sam kamen, po drugi put. Izgubila sam Tajnu, po prvi put.

Rasejanost, zaboravnost, brzopletost, izazvana sindromom hoću sve da uradim sama i da zadam sebi još sijaset obaveza. Možda.  Možda može i drugačije da se tumači, uz sve nabrojano ili bez nabrojanog, kao onaj primer o polu punoj ili polu praznoj čaši. Jedna B. mi poručuje, ono što sam osećala, ali su me ponekad preteške promene raspoloženja sputavale da budem toga svesna. „Nije slučajno što si izgubila staro, jer često moramo da se odreknemo da bismo primili novo. Nisi ti nespretna, Univerzum je tako hteo i to primi sa zahvalnošću, bez prebacivanja sebi. Šalješ signale i oni su primljeni…“

E, pa New York City onda je baš sada trebalo da se upoznamo ti, D. kum i ja. Možda se avion tek pripremao za poletanje, dok listam Bazar, koji kupim jednom u pet godina. U Bazaru poziv onima koji su u New Yorku da svrate na Tribeca festival i možda pogledaju specijalnu projekciju povodom četrdeset godina filma Taxi driver, a nakon toga uživaju u debati sa Martin S., Jodie. F. i njegovim veličanstvom Robert De Nirom. Malo li je? Onda pravo u ćošak Ivana Vana ako ti bilo koje raspoloženje zaigra u glavi, osim ZAHVALNOSTI.

Letimo, maštam. Slećemo, maštam. Vozimo se metroom, maštam i vizualizujem. Blizu je, tu je, moj New York, već više od dvadeset godina. Kako nas put prvo vodi našim domaćinima B. i J. u New Haven, prilika za našim upoznavanjem se odlaže na tri dana, ali neki plan na Grand Central me tera na drugu stranu u potrazi za vozom. Vraćam se ozarena trčeći, moji saputnici već znaju i komentarišu, Videla je, videla. Da, da, videla sam New York, na sekundicu i zaljubila se kao u mom sanjarenju.

Provodimo čarobna tri dana, sa nestvarno dobrim bićima, što u New Havenu, upoznajući ga, a zna se po čemu je najčuveniji ovaj gradić, zatim prisustvujemo nesvakidašnjem, za mene u svakom slučaju, nadmetanju robota u Hartfordu. Sledeći dan divan Boston, pomalo tih, uglačan, prijatno poslovan grad. Naši B. i J. čine sve da bi nas upoznali sa najlepšim mestima, najinetresantnijim podacima o čuvenim univezitetima, divno uređenim parkovima i veoma prijatnim ljudima.

Ako se kojim slučajem zapitate kakve sve to veze ima sa roditeljstvom i odrastanjem, odgovor je jednostavan. U pitanju je moje zaokruživanje jednog poglavlja sazrevanja i baš mi je bilo potrebno da se jedan ciklus zaokruži tamo. A i mila ćerka je dobila divan poklon, mogućnost da istraži nešto, posve drugačije. Ima veze sa svim pisanjima do sada, jer predstavlja ostvarenje sanjanja, dugogodišnjeg.

Uf, kakav užitak dok prvi put u životu, a još će toga biti ovde prvi put u živoootu, obedujem u japanskom restoranu sa najmilijima, uz dodatak da jedan član fali, pa ćemo iskustvo sigurno ponoviti čim član poodraste, gde se pred nama sprema hrana na velikoj plotni, dok nam majstor cedi sake direktno iz flaše. A onda pokušaji da se, zabave radi, uhvate zalogaji tikvice ustima, dok majstor spretno baca. Uspeli svi sem mene, uspela je i ona od jedanaest godina. Bez brige sake ju je zaobišao. Ljubazni gospodin odustane od ideje da i ja uspem u njegovom umeću i ja uzmem rukom sa stola, bar da probam tu tikvicu. Uf, ukusna je baš. Volim tikvice, ali što ih tek volim u USA i jednom restoranu, neopisivo. Opijenost raste, nekima čudno što tako lebdim, ali baš je tako bilo. Znate onaj osećaj kada dugo o nečemu maštate, a ostvarenje je još lepše od mašte. Jedini objašnjiv osećaj u celom mom biću je samo taj.

I onda dolazi trenutak kada mi se sećanjima nižu bostonska luka i pivnica, vožnja uberom, priče o čuvenoj čajanki, jednoj krigli i obećanja sa našim B. i J. da se vidimo u velikom gradu za nedelju dana, jer upravo teglimo kofere stepenicama, previše uzbuđeni da vidimo liftove koji postoje za nas tegljače i ništa mi nije teško. Bolovi u rukama nestaju, trideset kilograma dižem i spuštam kao od šale,  odstojim, iako mogu da sedim, najdužu poslednju stanicu do mog sna, da slučajno iz sedećeg položaja stotinku manje ne vidim od onoga što želim. Voljeni New York! Evo me, tu sam. Prva stanica Harlem. Dobro došli moji i ja, kao da piše na svim pločnicima…

To be continued…za one koji žele.