Izgubila sam kamen, po drugi put. Izgubila sam Tajnu, po prvi put.
Rasejanost, zaboravnost, brzopletost, izazvana sindromom hoću sve da uradim sama i da zadam sebi još sijaset obaveza. Možda. Možda može i drugačije da se tumači, uz sve nabrojano ili bez nabrojanog, kao onaj primer o polu punoj ili polu praznoj čaši. Jedna B. mi poručuje, ono što sam osećala, ali su me ponekad preteške promene raspoloženja sputavale da budem toga svesna. „Nije slučajno što si izgubila staro, jer često moramo da se odreknemo da bismo primili novo. Nisi ti nespretna, Univerzum je tako hteo i to primi sa zahvalnošću, bez prebacivanja sebi. Šalješ signale i oni su primljeni…“
E, pa New York City onda je baš sada trebalo da se upoznamo ti, D. kum i ja. Možda se avion tek pripremao za poletanje, dok listam Bazar, koji kupim jednom u pet godina. U Bazaru poziv onima koji su u New Yorku da svrate na Tribeca festival i možda pogledaju specijalnu projekciju povodom četrdeset godina filma Taxi driver, a nakon toga uživaju u debati sa Martin S., Jodie. F. i njegovim veličanstvom Robert De Nirom. Malo li je? Onda pravo u ćošak Ivana Vana ako ti bilo koje raspoloženje zaigra u glavi, osim ZAHVALNOSTI.
Letimo, maštam. Slećemo, maštam. Vozimo se metroom, maštam i vizualizujem. Blizu je, tu je, moj New York, već više od dvadeset godina. Kako nas put prvo vodi našim domaćinima B. i J. u New Haven, prilika za našim upoznavanjem se odlaže na tri dana, ali neki plan na Grand Central me tera na drugu stranu u potrazi za vozom. Vraćam se ozarena trčeći, moji saputnici već znaju i komentarišu, Videla je, videla. Da, da, videla sam New York, na sekundicu i zaljubila se kao u mom sanjarenju.
Provodimo čarobna tri dana, sa nestvarno dobrim bićima, što u New Havenu, upoznajući ga, a zna se po čemu je najčuveniji ovaj gradić, zatim prisustvujemo nesvakidašnjem, za mene u svakom slučaju, nadmetanju robota u Hartfordu. Sledeći dan divan Boston, pomalo tih, uglačan, prijatno poslovan grad. Naši B. i J. čine sve da bi nas upoznali sa najlepšim mestima, najinetresantnijim podacima o čuvenim univezitetima, divno uređenim parkovima i veoma prijatnim ljudima.
Ako se kojim slučajem zapitate kakve sve to veze ima sa roditeljstvom i odrastanjem, odgovor je jednostavan. U pitanju je moje zaokruživanje jednog poglavlja sazrevanja i baš mi je bilo potrebno da se jedan ciklus zaokruži tamo. A i mila ćerka je dobila divan poklon, mogućnost da istraži nešto, posve drugačije. Ima veze sa svim pisanjima do sada, jer predstavlja ostvarenje sanjanja, dugogodišnjeg.
Uf, kakav užitak dok prvi put u životu, a još će toga biti ovde prvi put u živoootu, obedujem u japanskom restoranu sa najmilijima, uz dodatak da jedan član fali, pa ćemo iskustvo sigurno ponoviti čim član poodraste, gde se pred nama sprema hrana na velikoj plotni, dok nam majstor cedi sake direktno iz flaše. A onda pokušaji da se, zabave radi, uhvate zalogaji tikvice ustima, dok majstor spretno baca. Uspeli svi sem mene, uspela je i ona od jedanaest godina. Bez brige sake ju je zaobišao. Ljubazni gospodin odustane od ideje da i ja uspem u njegovom umeću i ja uzmem rukom sa stola, bar da probam tu tikvicu. Uf, ukusna je baš. Volim tikvice, ali što ih tek volim u USA i jednom restoranu, neopisivo. Opijenost raste, nekima čudno što tako lebdim, ali baš je tako bilo. Znate onaj osećaj kada dugo o nečemu maštate, a ostvarenje je još lepše od mašte. Jedini objašnjiv osećaj u celom mom biću je samo taj.
I onda dolazi trenutak kada mi se sećanjima nižu bostonska luka i pivnica, vožnja uberom, priče o čuvenoj čajanki, jednoj krigli i obećanja sa našim B. i J. da se vidimo u velikom gradu za nedelju dana, jer upravo teglimo kofere stepenicama, previše uzbuđeni da vidimo liftove koji postoje za nas tegljače i ništa mi nije teško. Bolovi u rukama nestaju, trideset kilograma dižem i spuštam kao od šale, odstojim, iako mogu da sedim, najdužu poslednju stanicu do mog sna, da slučajno iz sedećeg položaja stotinku manje ne vidim od onoga što želim. Voljeni New York! Evo me, tu sam. Prva stanica Harlem. Dobro došli moji i ja, kao da piše na svim pločnicima…
To be continued…za one koji žele.
Оставите одговор