Ko o čemu ja o porodici, deci, mužu, roditeljima, bratu, prijateljima, koji jesu porodica i tako u nedogled. Bude tu i nešto iz struke, malo kao zabave i opet deca. Lepo vam unapred nagoveštavam, ko voli..
Jedna ćerka mi kao iz vode raste. Tako nekako je okarakterisla i moja drugarica, koja je nije videla dva meseca. Druga mi još deluje maleno, valjda jer je u vrtiću. Elem, ova velika kao da hoće iz devojčice u devojku, bez da bude devojčurak i to ne jer se tako oblači, ne daj bože šminka sada, već se izmenila fizički, gotovo do neprepoznatljivosti. I dalje ona voli da se držimo za ruke, kada nismo blizu škole, voli češkanje pred spavanje, voli igru sa malom decom, crtaće je malo prevazišla, ali joj telo šalje drugačije signale. Jabuka moja. Svašta su tu izdešavalo i promenilo, mene kao grom strefilo. Kako li je njoj, danima se upinjem da saznam, a duševolnjici mi kažu, ma, nije to ništa, sačekaj da krene u sedmi razred. Dobro, znam, biće još žešće. Može malo ohrabrenja, za promenu? A, ako je tako već spolja, šta li je iznutra?
Moj zvrkić, ima skoro dvanaest godina, u telu koju više, emotivno koju manje, disbalans najavljen. Ne pravim se da ne vidim, ne ušuškavam je ako ne želi, već razmišljam šta je u glavi njenoj. Kako da budem dovoljno mudra da umem pravilno da joj priđem, čujem je i razumem, a opet zadržim roditeljsku ulogu, koja osim prava, podrazumeva i obaveze?! Nikada nisam bila mama, ja sam te rodila, ima da me slušaš, ona je svoj čovek. Međutim, jesam mama koja bi da uradi dobro svojoj ćerki i za svoju ćerku. Zašto je to toliko teško, ta ravnoteža?
Kako je slatko, iz mog ugla, biti mama bebi, bez obzira na nespavanje, grčiće i zubiće? Nikada mi to nije bilo teško, a ako je i bilo, trajalo je minut, sam miris bebe me umirivao i činjenica, hej, ja sam mama. Mamom me neko zove, koje ushićenje se dešavalo u mojoj glavi kada sam to počela češće da čujem…Odgovornosti je bilo tada, naravno, ali je dovoljno bilo da budem negujući roditelj. Da je mazim, tepam joj, šetam je, vodim računa o dojenju i obrocima, sve kreme sveta da joj omogućim, da se privijem uz nju i svaki nemir je nestajao, kao da je sama vila pored mene. Sve dalje, poznato kao predškolsko doba bilo je, pevamo na kiši mjuzikl. Radujemo se malim, slatkim uspesima, radimo na uspostavljanju pravila, ma, pesma u svom izvornom obliku. Čak i prva četiri razreda škole, bila su mjuzikl broj dva, zahvaljujući čarobnoj učiteljici i onda vatra.
Spremala sam se, slušala sam druge, čitala, pratila je i pažljivo slušala. Ne znam onda odakle mi misao da nisam dorasla da budem mama nekome u ovim godinama? Verujem da umem da je volim, jer je volim najviše, trudim se da je čujem, vežbam se da sve razumem, da budem u toku. Koja je mera u vezi sa obavezama i koje su ocene merilo i važne? Meni je najvažnije da je ona zadovoljna, nasmejana. Šta me briga za prosek i da ga juri za kasnije, za upis? A, onda šamar, treba da je važno njoj, nje radi, da pruži svoj maksimum, kako bi mogla sa manje stresa dalje. I šta je merilo uspeha, devojčice moja draga? Da te ne pustim na rođendan, jer si sve u minut do dvanaest radila, a da toga nisi ni bila svesna? Plačeš kada lošije prođeš nego što si želela, tužna si ako nema rezultata, kojima si se nadala. Da ti kažem, ma, nema veze, biće sledeće godine, važno je da si živa i zdrava. Idi da se opustiš, učenje neka čeka. Ili da te gonim, što kažu stariji, jer je, eto, za tvoje dobro? Ni jedna ocena nije vredna tvog grča i suza, zašto onda plačeš? Jer, kada te pitam, treba li ti pomoć, ajmo zajedno da savladamo sve savladivo, prihvataš uz nadljudske napore? Boriš li se ti to sa samom sobom? Želiš rezultate, a misliš o nečem drugom? Mislim da jeste to u pitanju. Tu ja treba da odigram ulogu zrele mama, da ti objasnim i pomognem da uvidiš razliku između važnog i lepog, neukrotiva vodo moja. Trudim se, svega mi, trudim se. Želim da zaobiđemo stanicu, što me nisi terala više. A mnogo mi je teško da vidim tu liniju, ja znam za ono što su mene učili, obaveze, pa, zadovoljstvo.
Ja ću da te volim najviše na svetu, bila ti frizerka, doktorka, šalterska radnica, nastavnica, umetnica, kasirka. Ti si moja ćerka, moja prvenica. Ti si ljubav, koja ne staje u ovo pisanje, a šta ćemo ljubavi moja, ako to tebi bude malo?
Da sam imala čarobni štapić, kao verovatno i svaka mama, bolje ne bih umela da te izmaštam. Ti si ta neukrotiva, a pomalo strašljiva, brza i vedra, zabavna i bleskasta. Meni neodoljiva, a ja tebi već po malo odoljiva. I već će nam sutra sve biti rešivije, prosto znam.
Sve će biti dobro. Već je dobro, Žolikice moja. Već je odlično što imam tebe.
Ipswich, you~ll never walk alone. I promise you!
Оставите одговор