Ona skoro da je napunila osamnaest godina i bilo je veoma dirljivo tokom našeg porodičnog okupljanja. Njene bake su se posebne potrudile, što sa posebno za nju šivenom haljinom ili podsećanjem na njeno detinjstvo, tako što smo svi gledali dok je baka ponosno pokazivala, prvu kapicu iz porodilišta, benkicu, ćebence i na kraju haljinicu.
Ja sam je upoznala kao bebu, imala je tačno godinu dana i bezbrižno je spavala u krevecu. Zaljubila sam se odmah! Bila je nestvarna. Toliko, da sam poželela tog trenutka da imam istu. Kasnije sam i rodila dve i neodoljivo liče na nju. U prevodu, prevladali muževljevi geni. Neka su, tako su čarobne sve tri, uz jednog kraljevića, da ih čuva.
Plakala sam, što je za podrazumavanje kada sam ja u pitanju, dok mi se odvijao film pred glavom. Ona beba, ona plače, ona devojčica, hoće u selo, ali samo sa nama, da je nikome ne ostavimo, ona polazi u školu, ona završava školu, upisuje gimnaziju. Svira violinu, voli modu i esteta je , u svakom smislu. Danas ima dečka. Divnog dečka, velika beba naša, koja je sve, samo ne beba.
Plačem tako, jer je ona porasla, ja porasla, a rastu i moja deca. Velika je baš porasla, mentalno i emotivno devojčica još, fizički preskočila tako zvanu fazu devojčurka, liči na devojku. I lepa mi je, majko moja i nestvarna i kao da je neko drugi, a ne moje malo dete. Hm, kako bih rekla, mame starijih devojčica to već znaju, promenila se, kao i velika sestra, koju sam pominjala na početku teksta. Tako da su pomenute suze i zarad sestre puštene, zarad jedne ruže, zarad naših devojčica, unapred.
Ja skupljam njihovo prvo sve. Prve cipele i garderobu u kojoj su izašle iz porodilišta, prvi pramen kose i prvi crtež, prvo pisamce. Sve prvo njihovo čuvam u duplom dnu našeg kreveta, sa idejom da im sve u kovčežiću damo kada porastu, ako budu želele. Zato su suze i bile tako snažne, jer velika baš ubrzano raste, sve je više nerviram, prirodno i sve manje sam joj dobro društvo. Zato su mi sada minorne sve naše kobajagi nesuglasice do danas, kada mi na moje pitanje, Jesi li dobro, odgovri NE!. Ja se prepadnem i potrudim se da saznam u čemu je problem, a ona mi odgovori, Ja nisam dobro, ja sam odlično. Ma, nije valjda.
Prepadnu me obe u sekundi, zbune, bolje reći. Kao kada mlađa kaže starijoj, Ja ću plakati i na to se navikni, ali će me proći. Helou, ima manje od pet godina, ja je nisam učila da takve odgovore daje. Zaključujem, mudrosti li, da one mnogo brže rastu, nego što sam i sama spremna i da još brže prelaze godine na kojim sam sebe zakucala. I tako sada učim i vežbam termine predpubertet i predškolski period. Za sada dva na jednom. Mestu.
Rastu deca moja, rastu druga deca koju volim i mnogo je čarobno sve to. Još kad bi me neko pripremio na predstojeće, da mu zahvalim, šestostruko. Danas sam, recimo, srela jednu dragu poznanicu, koja mi ponosno priča kako je ćerka upisla gimnaziju koju je želela, prvu sa liste. Njene oči cakle od uzbuđenja i nemira istovremeno. Najlakše sam sve pregurala materijalno, jer smo same, veli sagovornica, ali strepnja, strah i nada u isto vreme, bilo je mnogo, posebno za nju.
Leti, leti moja rečice i moj cvetiću, tamo gde treba. Pronađi se gde je tvoje mesto. Bićemo uvek tu, na tom air putovanju.
Znaš da znam da je ovo tvoja pesma, kada budeš preletala…ti i mnoga deca.
Оставите одговор