Jedna porodična prijateljica je toliko volela telefon, onaj stari fiksni, da je, kada pretera sa razgovorima, umela da kaže, Da bog da mi prst otpao ako opet budem telefonirala. I telefonirala je. Šta je time rešavala, ne znam. Znam da potpisnica ovih redova, vrlo često koristi telefon i da se avaj počela buditi kada je rodila drugu ćerku i ide mi, trudim se, znam da njih dve najviše u mene gledaju.
Ovde ću se zadržati na generalizaciji upotrebe mobilnih telefona i naravno da prepoznajem u istoj i moje dete. Iako imamo pravila gde stoje pomenuti aparati, kada se gasi wifi, šta se prvo radi kada se ustane, isto tako znamo da se pravila krše kada sa nekim drugim provodi dan. Onda se vraćamo na naša pravila, ali je to negde i očekivano. I mi smo sebi davali više slobode kada smo bez roditelja, napolju, kod bake i deke, sa društvom. Jedino što smo mi mnogo pričali i družili se, a današnja deca i omladina se druži tako što su zajedno samo fizički. Svako drži svoj telefon, lista ili postavlja nešto, objvaljuje kako mu je wow u društvu, a sa društvom jedva da je razmneio dve i po rečenice.
Pre neki dan, mlada devojka stoji u redu ispred mene u prodavnici divnog veša i neke fine garderobe i čini mi se da jedva bila svesna šta je kupila, a kamoli da je u kupovini uživala, jer je sve vreme, bukvalno dok je kasirka kucala i predavala joj robu, gledala i komentarisla na Instagramu. Isto tako, idu ulicom, prelaze ulicu, sede u parku, kafiću, usput prozbore, Aha i nastavljaju svoj paralelni život da žive. Kada su iz nekog razloga bez te famozne spravice, u očaju su, svet im se srušio. I nemaju sa kim i o čemu da pričaju. Životeeee!
Razumem trend, prihvatam inovacije, prilagođavam se promenama, ali znaju li roditelji te dece šta se dešava sa dečjim moždanim sinapsama? Znaju li koliko dece u predšolskom uzrastu ne ume da uhvati loptu i nema razvijen osećaj, ni u najavi, akomodacije oko ruka? Imaju li svest o njihovom držanju kičme i nepravilnom razvoju i pokretu ruku, od upotrebe telefona i još kakvih drugih pomagala? Naravno da su odgovorni roditelji, oni su bili prvi primer svojoj deci, oni su malo ili nimalo pričali sa svojom decom o pomenutim stvarima. Šta zna dete od godinu i po dana, kada ga roditelj u restoranu hrani dok ispred njega stoji uključen telefon na kome se odigrava radnja njegovog omiljenog crtaća? Pa, kad je pre naučio koji mu je omiljeni crtać? Kada roditelj na proslavi rođendana daje svojoj deci, starosti šest i osam godina, tablet i podrazumeva se da svako ima svoj, uz izgovor, pravdanje ili koji već osećaj, te oni igraju li igraju igrice, Sve smo probali, ne vredi, bolje da im popustimo. Ma, nemoj, pa ograniči ga nekoliko dana, na tom uzrastu se to lakše radi, posle će vas boleti i srce i glava, jer neće biti moguće ispraviti štetu. Ograničite mu korišćenje, istrpite negodovanje, ponudite druge sadržaje i neminovan je rezultat. Bez da se vadimo, da toliko mnogo stvari treba da uradimo, da nas posao iscrpljue, što jeste istina, ali postoje i druga rešenja za date situacije. Izbegavam da savetujem, zato svako u svom okruženju može da razmisli i smisli šta je za njegovo dete najdelotvornije. I treba da imaju obaveze po kući, da raskolne veš, operu sudove, prebrišu prašinu, čitanje knjiga se podrazumeva, onda može šetnja, pozorište, bolji je i bioskop od buljenja do iznemoglosti u nešto što nije tvoj život. To je njihov život isto koliko i paralelni svet.
A što se tiče kažnajvanja i oduzimanja telefona i tu takođe upadamo u zamku. Oduzimajući im te moćne aparate, dajemo im na važnosti. Ako iz nekog razloga nešto treba da bude uskraćeno, to ne treba da bude telefon, već nešto što je detetu stvarno važno, za šta je emotivno vezano, a ako se pridržavamo dogovora i pravila u kojoj meri, shodno uzrastu, treba da se koristi telefon i kada uspemo u ideji da on jeste važan, ali ne najvažniji, neće ni biti potrebe da se on oduzima, neće ni biti emotivne povezanosti sa aparatom. Granice postavljaju roditelji, prvenstveno ličnim primerom, onda razgovorom i kvalitetnim provođenjenjem vremena sa decom.
Isto je kao sa lakom za nokte. Ja sam sporadično davala starijoj, dok je bila mala, da namaže lak na nokte, dok nisam videla jednu mudru mamu, koja svojoj ćerki kaže da će ih mazati kada poraste, da to nije za decu. Može ponekad da proba. Mnogo mi se svidela ta konverzacija i detetovo prihvatanje, jer je dobilo razumno objašnjenje, a kako ni sama nisam bila oduševljena lakiranjem noktiju kada si dete, svom sam detetu objasnila i rešile smo stvar. Skoro me mlađa pita, A zašto ja ne mogu da mažem stalno, već samo ponekad, kad moje drugarice u vrtiću! imaju svaki dan namazane nokte? Zato što je to naše pravilo. Pravilo u njihovo kući je da često mažu nokte, u našoj kući znamo da to može ponekog vikenda da se uradi.
Koje je vaše pravilo u vezi sa korišćenjem mobilnog telefona?
Оставите одговор