Godinu delim na, do leta još koliko ima i od avgusta se spremam za kićenje jelke. Vreme već postaje varljivo, svi se od nekuda vraćaju i eto je Nova godina. Inače, volim baš sva godišnja doba, no leti se osećam najslobodnije. Zato sve druge mini odmore obožavam, ali ih baš zato što su mini manje i preboljevam. Nakon ovog letnjeg odmora, telo mi se mnogo više buni na promene, obaveze, mozak i dalje drema. Na plaži ili u mom stanu, manje je bitno. Drema.
Ovog leta mi se desila i jedna vidljiva promena. Bez patnje sam se pakovala za povrtak kući, valjda i što je samo letovanje bilo duže, pa je zadovoljilo svaku poru moga bića. A i zato što sam kobajagi velika. Namerno kažem velika, umesto odrasla, jer se, čini mi se, odrasli manje preispituju. Sigurniji su u svoje životne odluke i izbore. I tako, kao što ovde napisano izgleda zbrkano, potrebne su seanse, ko zna čega, da bih razumela varijablu u mojoj glavi.
Kada sam bila mala i vraćala se sa jednog letovanja u Makarskoj, toliko sam silno želela da neke detalje zapamtim, da bih jako, najjače što mogu zatvorila oči pred nekim prizorom i ponavljala u sebi, šta je ispred mene i šta tačno želim da zapamtim. Uvek bih naravno patila što moramo kući, ostajalo mi se još i uvek još. Zato me malo zbunila ova promena, niti sam oči čvrsto zatvarala, niti sam patila zarad povratka. Jer u mojoj patnji, bilo je u stvari sve šareno i lepo i bila je patnja za krajem odmora, bez nekog drugog razloga.
I tako ja čini mi se dolazim do mog dubokog osećanja. Ja bih da zadržim mladost. U glavi.
Ja bih da imam mog muža i decu, da su mi brat i roditelji dobro, da se malo uspori starenje, a produži mladenje. Nema veze što rogobatno zvuči, mladenje mi trenutno prija. A ima nešto, možda i ponajviše u tom mom januaru što se bliži. Oduvek volim januar, samo nekako pomešano. Kao dete sam ga obožavala, zbog skijanja, grudvanja, boravka sa porodicom, putovanja i naravno mog rođendana. Kao devojčica sam ga najviše volela opet zarad rođendana i jedva sam čekala da se brojke popnu još i još koji stepenik, jer mi se želelo da radim sve što i odrasli ljudi. Sve je bilo zabavnije što su oni radili. Oni su za mene bili simbol slobode, da rade šta im se hoće, bez da polažu nekome račune ili se kriju. Sve je u mojoj glavi bilo dozvoljeno kada si odrastao. Zato sam u mislima požurivala moje godine i maštala šta ću sve smeti da radim kao odrasla devojka. Nisam se previše bavila time da biti odrastao sobom nosi prgršta obaveza i odgovornosti, suočavanje sa manje lepim osećanjima, od kojih si nekako zaštićen kao mali. Pa, kao ja stvoriš bajku, iako su te učili i pričali, da je život još veća bajka, od one u mojoj glavi, ispunjen najveselijim bojama i samo smehom i zadovoljstvom. Ništa tuga, gubitak, bol. Samo lepota ovozemaljska.
Posle dvadeset i sedme sam malo volela da usporim moje godinice, mada sam tada bila veoma ispunjena i zadovoljna i mnogo sam volela život, iako sam tada već uveliko znala da je on mnogo više od vašara i šećerne vune. Svi smo bili tu i to je meni bilo najvažnije. Otkrila sam neku nežnost u sebi, ispoljavala je grljenjem i poljupcima i uvek bih mogla još. Ja kruta, kojoj je majka plaćala poljupce. Eto je, pojavljuje se zrelost.
Onda od tridesete, pa na ovamo, sve mi boje lepo stoje, ali da se ne bavim brojkama. Teško mi to ide. Ja se sebi više dopadam, odlično mi idu brak i porodica, otkrivam neke svoje nove vrednosti i talente, sve sam više draga sebi. I to je dobro. Sa decom se snalazim sa peridočnim uspesima, definitivno bolje umem sa mlađima, za stariju se često pitam, umem li da joj budem mama, a tek joj je dvanaest? Oho, izazovi tek predstoje. Zato valjda još uvek volim svoj posao, jer umem sa malima, tu sam opet dete. Odgovorno dete, ali ipak u mojoj glavi dete, jer ima toliko mnogo prostora za igru. Rado to prenosim i kući, takva mi je karma. Da se blesavim i veselim. Jedino moje mrštenje odsakče iz cele priče, na njemu i dalje radim. Moj tata ima običaj da kaže, Odlično si to rekla, napisala, sada ga i živi. Izgleda da sa manje ili nekada više uspeha uspevam i da sam žena, wow, supruga, majka, vaspitač, prijatelj, ćerka, sestra.
I što sam sada sve ovo pisala i sama se pitam? Valjda kao motiv i podstrek da mogu bolje, drugačije i da je dobro što je baš ovako. Bodrim se. Jedino ne razumem zašto sam žurila da porastem, to me ionako čekalo. Ima stvari koje su sve samo ne neodoljive kada si zreo, previše ozbiljne i odrasli vole da apostofiraju, previše važne.
A ovo je moja bajka i u njoj sam ja jedna Živana, veoma zahvalna.
Оставите одговор