Kako smo nas dvoje pobegli iz vrtića

Bio je neki srednji dan, kao da pamtim, jer sam imala šest,a moj brat četiri godine. Bili smo u patofnama i ispred zgrade smo sami dočekali mamu. Dovoljno za početak priče.

Ja sam kratko vreme išla u vrtić, čini mi se kao danas predškolci, godinu dana ili možda malo više.  Do tada nas je čuvala jedna čarobna Vida. I to kratko vreme koliko sam bila, bolje sam podnosila pravila, nego moj brat buntovnik, a pre svega pravdoljubivo dete.

Imala sam dve omiljene drugarice i sa jednom se volim čitav život, s tim da se poslednjih desetak godina družimo i porodično. Vole nam se i deca i muževi. Samo taj moj dobitak je ogroman, sam po sebi. Sa drugom sam se pronašla pre pet godina. Ona je već živela u zgradi u koju smo se doselili pre pet godina i ljubazno se ponudila da mi pomogne oko nošenja kolica i moje bebe u njoj. A onda šok! Posle par decenija se pronalazimo, a u drugom razredu osnovne škole smo sedele zajedno. I ovo je bingo. Druge stvari u vezi sa vrtićem su bljak hrana, a ja sam bila sve samo ne ješna. Pa, povadim one klijice, tako sam ih zvala, iz pasulja, a ona loša vaspitačica mi sve to ponovo vrati u tanjir. Supu ako ne stignem da pojedem, jer mrcvarim, dobijem preko rezanaca punjenu papriku. I vrhunac, nekima sam to pominjala, toliko sam žestoko bojila jesenji list temperama, da sam probila papir. Dobijem šamar  za medalju, a kako je vaspitačica nosila na toj ruci desetak narukvica, zazvekeće mi sve oko glave. Roditeljima sam ovo ispričala tek kada sam i sama postala roditelj.

Druga vaspitačica je bila nežna i blaga. Volela je decu. Ne sećam se šta smo sve radili, sećam se da mi je bilo veoma prijatno u njenom prisustvu. Dobila sam par puta vaške, izgubila sam dve pidžame, ali je to bilo nevažno i sada je. Bio je divan miris vrića, najlepši ormarići na svetu, sve lepe patofne, divni drugari i mnogo smeha i muzike.

Moj brat je bio u novom delu vrtića i naravno, kako mi je sve njegovo uvek bilo lepše, tako mi se više sviđao prostor u kome je on boravio. Volela sam kada me pošalju da nešto donesem odatle, da se malo zablesavim i ostanem duže nego što je bilo potrebno. Umela sam i krišom da odem, ali se tada brzo vratim. Kad god bih videla mog brata, on je izgledao tužno. Igrao se bezvoljno, nije mu se sviđalo i jedva je čekao da tata i mama dođu po nas. Jednog dana se desilo nešto što je mog brata povredilo. Desila se prepirka u kojoj on nije učestvovao, a vaspitačica je odlučila da svu decu kazni. Nije mogao da podnese nepravdu i da bude kriv za nešto što nije uradio.

Prešao je iz čarobnog novog dela vrtića i došao u moj stari deo. Kad su nam se pogledi sreli, pokazao mi je prstom da dođem do njega. Polako sam to uradila i onda mi je on šapnuo, Idemo kući. Ne znam kako smo uspeli, ali jesmo. Da izađemo u patofnama, prepešačimo nekoliko ulica, on povređen, ja zbunjena i oboje uzbuđeni, jer bežimo. Došli smo do naše zgrade i na stepenicama čekali naše roditelje. Ne sećam se susreta sa njima, niti njihove reakcije. Mama takođe ima prekid filma, šta je tačno osetila kada je došla u vrtić po nas.  Ja se najblaže rečeno ježim pri toj situaciji, pogotovo od kada sam roditelj.

Ova priča mi nikada nije bila zabavna, a od kako imam decu još manje je. Naša deca su volela i još uvek vole svoj vrtić. Ne bih baš mogla da kažem da ne mogu bez vrtića, ali im je važan. Starija i danas voli da dođe i poseti svoju vaspitačicu. Mlađa, koja je još uvek vrtićko dete, voli svoje drugare, raduje se svojim vaspitačima. Imamo divnu, toplu saradnju. Slušam ih pažljivo kada mi prenose informacije u vezi sa njom, poštujem dogovore i pravila. Jednom je tako mlađa poletela do kapije, iako je vaspitač zvao da stane. Kada sam došla po nju, imala sam njen trotinet u rukama, sa namerom da produžimo u park. Nije mi bilo svejedno kada mi je vaspitač preneo šta se desilo, mada je dete tvrdilo da nije htelo da izađe, već samo da maše drugarima koji su otišli. U srcu, a posebno u mozgu mi se upalila lampica. Prekršila je pravilo. Sklonila sam trotinet i rekla joj da idemo kući da razgovaramo. Objašnjavala sam joj potencijalne opasnosti, naglasila joj da je volim, a onda smo zajedno ponavljale pravila i zašto su ona važna. Nije se ljutila za trotinet, prihvatila je razumno, jer je znala da je pogrešila. Pa, kakvu bih joj poruku poslala da sam primila informaciju  i onda najopuštenije otišla u park. Danas se zadržala do ograde, da li bi se na tome završilo i sledeći put?

Deca, mada ponekada ne izgleda tako, vole pravila i trude se da ih poštuju. Na nama je da pravila budu jasna, koncizna i kratka. Ionako će biti bezbroj situacija kada će poželeti i uspeti da ih prekrše. Život je pred nama. I kao što mi je danas jedna učena dama rekla, dan sa decom dugo traje, a godine prolete.

Veoma važnoj njoj

Pišem ti pišem, da mi fališ i da te često viđam ispred tvoje izmišljene bašte. Kako okopavaš, sređuješ i mnogo mi se raduješ kad me vidiš.

Kad uđem u tvoju sobu, sve je tu i ti si tu. Čujem svaku tvoju reč, osećam tvoj dodir i uživam u tvojoj mirišljavoj, mekanoj koži. Uvek me prvo pitaš kako sam i ja te lepo čujem i pre neki dan. U sebi ti odgovaram da sam dobro, odlično. Bila sam na televiziji, ej! Onda me savetuješ, tiho, nenametljivo kako da razgovaram sa Dadom, kako da se radujem susretima sa devojčicama. I ja se bunim, jer mi uporno govoriš da im ne letim u zagrljaj, već da malo pričekam, da one potrče brže. Nisi mi baš do kraja objasnila zašto treba umerenije da im se obraćam. Pokušavam da shvatim.

Retko dolazim na ono mesto. Radije te viđam u sobi, bašti, mom stanu, koji si par puta posetila. Čuvam čarapice koje si mi poklonila, obujem ih samo ponekad, da se ne izližu previše. Čuvam rolku i povremeno je nosim, koju si mi ti kupila, dok sam se još zabavljala sa Dadom. Mogu ti reći da je prilično moderena i posle toliko godina. I dugo sam držala tvoju fotografiju sa našeg venčanja na frižideru, da mi budeš tu. Pominjalo te mlađe parajče, starije malo izbegava. Ali voli da nam naglasi kako si je ti uspavljivala, kao da se, pa, seća. Mama, ja sam imala dve godine, a ona osamdeset dve, znaš li ti koja je to razlika?

Pre neki dan sam za neki posao pisala svoju biografiju i trebalo je da objasnim zašto sam počela da pišem. Kad, eto opet tebe. Pisala sam onu noć tebi i žurila sam da završim to pismo. Tada sam se čula sa batom nekoliko puta. Svidelo se i njemu. Bez patetike, samo lepa emocija. I ja napišem u toj biografiji da sam pisala jednoj veoma važnoj ženi u mom životu, dok je vodila odlučujuću bitku i tako je mnogo toga krenulo. Veoma dobro po mene. I ide na još bolje.

Dobra vest je da ne žalim. Baš smo lepo vreme provodile. Ti si prva koja mi je pomogla da to shvatim. Biću neizmerno zahvalna ako tako i ubuduće budem prihvatala neminovnosti.  A sad i da ti se pohvalim, naučila sam prilično dobro da pravim faširke ili ti faširane šnicle. Dobro, ne baš kao ti, ali deca ih obožavaju i zamisli, obe devojčice misle da super kuvam, da sam najbolja domaćica, hi, hi. E, sad,  ono što sam stvarno naučila od tebe jesu palačinci, kako si volela da kažeš. Razvila sam super tehniku, na dva tiganja, baš kao i ti. Pečem istovremeno na malom i velikom tiganju, rekord mi je četrdesetak. Još nisam stigla do tvoje stotke, jer mi niko to nije tražio, mada mislim da bih mogla.

Ne bih mnogo da pišem, jer je sve poznato. Volela bih kratko da se zahvalim svim čudima što smo imale jedan drugu, a verovatno je da je moje bogatstvo veće, jer sam imala tebe.  Baš pre neko veče pričam Dadi kako si išla sa nama na letovanje, avionom, da se zna, i kada smo mi prosipali onaj jogurt po restoranima. Znam da si izjavila da nećeš sa nama nigde više dok nas tata i mama ne vaspitaju. Ne brini, ne prosipamo nas dvoje ništa više. Sada je tu najmlađi član, da ponekad napravi dreku u restoranu ili legne nasred istog da gleda zvezde. Stariju, za divno čudo, nije bilo blam, smejala se, samo joj je malo bila blesava sestra.

Evo ti novosti, za kraj pisma, koje tebe zanimaju. Tasovac i dalje ima istu frizuru, samo što je ispao malo više ljiga, ali to je nebitno. Žika šarenica je stvarno budala, koliko god da ti se sviđao, blamira sam sebe nekim glupim izjavama. A šlagić na maminoj čokoladnoj torti, koju nam ređe pravi, hihi, Đoković. Odličan je, najbolji i dalje.

Pevamo i dalje Dunje ranke, pa svi pitaju decu, posebno mlađu, ko je tebe učio tu staru pesmu?

Dunje ranje, dunje ranke,

kruške karamanke….

Mi znamo pristojno da se ponašamo

Danas sam imala prilike da sa prijatnim sagovornicima pričam o bontonu. O lepom ponašanju, o prihvatljivim oblicima ponašanja. Da ne zazvučim kao neka starovremenska gospođa, ipak mi se čini  da velika većina zna šta je lepo. Pod lepim mislim isključivo na manire i pristojnost, jer sve drugo je stvar ukusa.

Bez nekog reda, navešću primere, a sami ćemo se već prepoznati. Đubre se baca u kantu, ne ostavlja se pored kante, u prevozu se ne jede i ne priča telefonom, izuzev kratkog javljanja radi nalaženja, recimo. Laktovi se ne drže na stolu tokom ručavanja, ne žvaće se žvaka u pozorištu ili na času. Nismo slabići ako umemo da se izvinimo, zahvalimo, zamolimo. Naprotiv, primer smo nekome ko možda nije imao priliku da nauči kako bi trebalo da se ophodi prema drugima.

Često mi se kao i drugim mamama dešavalo da ljudi u prevozu ne vide moj trudnički stomak ili malo dete u rukama. I nikakvu, ali baš nikakvu dobit nisam imala ako sam nekome pokušala grubo da skrenem pažnju na sebe u datim situacijama. Ne znam ja čime su okupirane misli mojih sugrađana u tom momentu i zašto ne žele da me primete. Promenila sam taktiku, prilazila sam ja njima, Da li biste bili ljubazni…i svaki put upali. Smeškam se i tražim. Dobijem i osećam se dobro. Dobro se osećaju i oni koji su mi izašli u susret. Tako i u redu u pošti, Maxiju, sa šalterskim službenicima. S tim da vodim računa da me ne prave nevidljivom kada je moj red na nekom mestu, jer ima i toga, ali i tada se vežbam da budem bolja, ne od drugih , već od sebe same. Ako bih ljutito reagovala bila bih jednako nepristojna i drska kao i oni koje pominjem. Biti pristojan, ne znači biti nevidljiv ili budala.

Onda su me neki stariji ljudi pitali da li tome učim i svoju decu, da kada porastu isto tako ustupe mesto u prevozu starijima, trudnicama ili pak maloj deci. Učim, nego šta. Starija to uveliko radi, a mlađa zna da ako je nešto grickala na stanici, sa istim prestaje u prevozu. Mnogo može, možda i najviše, da se uradi ličnim primerom i sve se lakše odvija ako se na ranijem uzrastu sa tim krene. Jedan gost je danas u razgovoru pomenuo da se deca drugačije ponašaju u grupama, a drugačije sami. Jeste, grupa im daje moć, ali će se neko dete iz grupe već zaustaviti i javiće se onaj gong u njegovoj glavi, koji će ga opomenuti, ako je  imao podlogu šta bi bilo u redu da radi na određenom mestu. I mnogo mi je tužno kada se stariji stalno žale na mlade. Pa, možete to i lepše da im kažete, možda će se onda i zamisliti ili postideti, umesto poruka, Jesu te to kući učili da ne ustaješ, i slično. Zašto svako od sebe ne bi pošao, šta ja radim dobro i koji sam ja primer komšiji, poznaniku, saradniku, drugu, umesto konstantnih napada. Niste ni vi onda ništa bolji, ni kulturniji ako napadate, dajte primer kako bi trebalo.

Odbijam da ima istine u pretpostavkama da ulepšavam stvari i da imam sreću da radim sa divnom decom. Na svako dete se primilo sve što je videlo nekoliko puta u praksi, kako u vrtiću, tako i van njega. Šta je onda sa decom čiji su roditelji, kao njihov model, nepristojni? Ide teže, slažem se, ali ide. Sporije prihvataju promene, jer izostaje podrška van vrtća ili škole, a ipak se promene naziru, provereno kažem. U suprotnom, hajde da svi odustanemo od pristojnosti, da vidimo kakvi bi onda rezultati bili. Katasrofalno poražavajući.

I šta ako naše dete vidi da se deca valjaju po toboganu, umesto da sačekaju svoj red za spuštanje, zar ćemo i mi našoj poručiti, Ma, valjaj se i ti ili ako viče na roditelje i onda dobije želeljenu stvar, hoćemo li to tada aminovati, neka se drekenja i naše. Nećemo, u tome je poenta. Našem ćemo  detetu objasniti da se u našoj kući ovako ponaša, a onda  možda to neko vidi, pa se i taj pelcuje. Postoji neka skrivena želja da zaživi ideja o bontonu u školama i vrtićima. Ako se to i desi biće zato što se neko setio da na zabavan, prihvatljiv i praktično primenljiv način  decu uči, edukuje. Da se deca osećaju važno, a ne kao manjina koja nestaje. Samo kako sada stoje stvari, inovativno nam je školstvo, jednako kao da je neki moj predak pisao program, bojim se da bi to bio još jedan suvoparan način prezentacije i ćao, zdravo.

Zato nam i dalje ostaje naš dom, prijatelji koje biramo, izostanak  sujete da primenimo nešto što smo primetili da drugi već rade, a  dobro je. I lični primer, dragi roditelji i svi koji se bave decom. Lični primer je naše najjače sredstvo. Kao da je bilo juče, kada je tada jednoipogodišnja naša ćerka došla kući i poručila nam da voda ne treba da teče dok se peru zubi, već da se štedi, jer je neka deca nemaju. Do tada je voda iz naše slavine tekla i tekla, nismo ni pomišljali da treba drugačije. Istog trenutka smo tu naviku promenili, a nemerljiv je uticaj dobronamernih prijatelja u vidu učitelja i vaspitača, bar onih koje ja poznajem.

Učimo se i učimo ih lepom ponašanju, uz asertivnost kao najrođeniji rod bontonu.

Jaretova mama

Epa, spojeno pišem, nego kako, jer  lepo sam vam ispala mama koza. Sad znam i da mekećem. Sve ono što učim, tj prenosim mojim roditeljima i njihovoj deci, zamalo da padne u vodu. Zbog jedne kozje reakcije.

Došlo vreme, a ko kaže da jeste, da se dete upiše u muzičku školu. Zna se, jezik, muzika i sport. Tako su mene moji učili, tako i ja nju. Ona je želela onako i želela je gitaru, zbog drugarice. Mi smo, pobogu, želeli klavir i kao zajedno dođemo do zaključka da je violina idealna. Kada je položila prijemni, više smo se mi radovali nego ona. Ide dete u muzičku školu.

Istina je da je darovita, sve je sa lakoćom prolazila, bivala uspešna na nastupima, koje sam opet ja više priželjkivala da vidim i čujem, nego ona koja učestvuje. I ovde se uloga njenog tate u želji da ona nastavi sa muzičkom završava. Bio je po strani, posmatrao je, osluškivao je. Znao je koliko je teško da to moraš da radiš, umesto da to želiš, obzirom da je i sam završio i nižu i srednju, sa neopisivim žarom. Kod nje toga nije bilo. Zato je bilo u očima njene majke, koja je, avaj, završila samo tri razreda, pa je želela da njeno čedo ide do kraja.

Kako je koja godina odmicala, tako je čedo sve više patilo, a tek stidljivo to javno izgovaralo. Opa, zar meni, koja se trudim da je čujem i razumem? Naravno, baš meni, jer je videla da ja to želim. Pravila se da može. Iskoristila sam sve dozvoljene adute, konsultovala neke učene ljude, samo sam njene reakcije previdela. Ovog leta je jasnije nego ranije iskazala želju za prekidom.

Dogovorile smo se da konačnu odluku donese nakon leta, odnosno da krene u novi razred i da ako ni tada ne oseti energiju za sviranjem, da bude definitivno kraj. Probala je, oscilirala u emocijama, da bi se jedno jutro rasplakala. Nije mnogo razloga navodila, samo je želela da prestane.

Hvala ti ćerko što si me probudila. Hvala ti što si mi oprostila, valjda jesi, ako nisi, trudiću se jače. Ja sam se uplašila, najvoljenije biće moje, da ti loš primer dajem ako odustaješ, nisam razmela koliko jako želiš da prestaneš sa violinom i solfeđom. Ponekada sam i mislila da razumem, ali sam mislila da je prolazno, trenutno. Čak sam brinula da li ćeš mi zameriti što sam sa tvojih dvanaest godina imala ideju da je u redu da ti odlučiš, a kada odrasteš više ne misliš tako. To mi se vrzmalo po glavi. I mnogo sam pogrešila. Ti možda još uvek ne znaš šta tačno hoćeš, samo u ovom slučaju si mi slala jasne poruke da ovo nećeš, ne želiš, ne prija ti.

Upecala sam se i da će ti značiti prilikom nekih aplikacija u budućnosti, za fakultet ili nešto slično. Priznajem, kao riba koja juri za mamcem. A i sviđala si mi se sa instrumentom. S tim da se ti sebi više nisi sviđala sa gudalom u ruci, ako ti je ikada ta ideja bila dopadljiva.

Da probam da i sama oprostim sebi, takve sam poruke i ja dobijala u detinjstvu i meni je dugo bilo žao što posao sa instrumentom nisam privela kraju. Imala sam bojazan da će se to i tebi desiti. Zanemarivši činjenicu da si ovo ti, a da sam ono bila ja i da nema mesta poređenju.

Izvini Žolika, molim te izvini.

Da li bake i deke imaju obavezu čuvanja unučića

Mišljenja sam da niko nema obavezu da čuva našu decu, osim nas samih ili ako okolnosti drugačije nalažu, osoba adekvatna za taj posao. Sve u vezi sa bakama i dekama je stvar čistog zadovoljstva i povremene podrške. Krenimo redom.

Ovih dana sam se videla sa  dragim prijateljem, dosta starijim od mene, veoma uvaženim neuropsihijatrom. On mi je kao drugi tata, osim što neke tanane delove mog bića zna verovatno bolje i od mene same. Iako u zrelim godinama, on i dalje radi. Pričamo u nekom trenutku o ulogama baka i deka. Kaže on da ne razume najbolje, niti mu je prihvatljivo, kada ljudi njegovih godina, čak i mlađi, nemaju drugu ulogu od one da čuvaju unučiće. Mišljenja je da se na taj način gubi uloga nas samih, naše suštastvo.  Ja sam, ti si, biće koje ima potrebe, da radi, stvara, oseća se korisno, a pre svega dobro u svojoj koži. Da umeš da šetaš, uživaš u danu, plaćanju računa, obavljanju sitnih obaveza, pa, tek onda ako se to uklopi u tvoj životni ritam, da se poigraš sa unučićima ili pripomogneš. Moj prijatelj smatra da je život isprazan ako se sveo na to da si samo baba ili deda ili da je to njihova priorotetna uloga. Zamislim se. Mnogo se zamislim, jer moji roditelji nama veoma pomažu oko dece. Ako ih ne vide duže vreme, govore mi da pate. Doktor ima odgovor i na to, Neka dođu do vas, poigraju se sa decom i idu svojoj kući. U redu je da pomognu, ponekad.

Isto nekako ovih dana, jedna vaspitačica u penziji mi kaže da ne razume zašto deca u velikom broju dolaze leti u vrtić, ako su im već babe i dede kući? Istina je da je leti u vrtićima gužva, manje vaspitača, a dece gotovo podjednako kao i tokom cele godine. Ali, gde piše da je njihova obaveza ili naprosto pravilo da ljudi koji su možda umorni, sigurno manje zdravi nego u mladosti ili im se jednostavno neće, treba da imaju ulogu čuvara dece? Možda piše u glavama mojih roditelja, jer su oboje saglasni da mlađa, iz već pomenutih razloga letnjeg režima rada, ipak odsustvuje iz vrtića. A, ako bi malo moji da odmore, uskaču muževljevi, Pošaljite nam malo decu, baš smo ih se uželeli. Tako je bilo sa starijom, tako je i sa mlađom. Dok mi radimo, rado im damo decu i deca po sopstvenom priznanju uživaju. Šta je onda ispravno?

Da li zaista bake i deke koji vole da budu sa decom, nemaju svoj život i neka druga interesovanja ili to ipak jedno drugo ne isključuje? Moji roditelji se viđaju sa prijateljma, odlaze u pozorišta i šetnje, povremeno otputuju. Ipak, sada da ih pitam kada im je najlepše, opet će reći sa našom decom. S druge strane, ko može bilo šta da zameri onim bakama i dekama, koji žele drugačije. Žele da uživaju u svojim penzionerskim danima, da se bave nekim stvarima koje su propuštali dok su gajili sopstvenu decu, žele da spavaju duže i kad god to požele. Žele da žive bez prilagođavanja unucima. Zar im je to za zameriti?

Ako bih imala pravo nekome da zameram, to bi bili roditelji čija deca idu u vrtić dok su i sami na odmoru, zatim oni koji sede u parkovima ili kafićima i ne vide da li im dete bije drugo dete ili se muči da savlada neku prepreku, dok čežnjivo pogledom traži mamu ili tatu. To bi svakako bili roditelji koji decu čuvaju napolju, dok ne ispuštaju iz ruku mobilni telefon, zamalo i sama da upadnem u ovu zamku, to bi bili oni čija deca po čitav dan kvare oči i mozak buljeći u televizijski ili neki drugi ekran…To bi bio jedan roditelj, koji je ovih dana izjavio, Na odmoru sam i pokušala sam da čuvam MOJE dete i načisto sam izludela, ne vredi, ići će u vrtić, ja ne mogu. Nema mesta bakama i dekama u ovakvim i sličnim pričama. Jer i da su najposvećeniji unučetu, oni mu nisu roditelji i tačka.

Da budem iskrena do kraja. Muža i mene su prilično razmazili naši roditelji, lepo je nama dok smo sami. Ali su nas opet razmazili dovoljno da sa njima uživaju i ponečemu ih nauče, da je ljubav među decom i njima emotivna potreba, nikada navika i da deca i mi najviše volimo kada smo zajedno. Rado prihvatam sugestije i savete, onda ih malo vagam, uvek im se zahvalim na onome što su primetili. I čini mi se da imam pravo da kažem da ljubav naših roditelja prema našoj deci ne zloupotrebljavam, već sve dozirano radim. Pravila u vezi sa decom, poštujemo i mi i oni, mada mi je sasvim u redu da se malo i izgube pravila kada nisu sa nama.

Rezime napisanog, nema pravila. U nekima se više, u nekima manje razvije potreba da bude sa decom svoje dece i to je u redu. Glavni glumci u tom porodičnom filmu jesmo deca i mi. Bake i deke su tu da vole, da im prija koliko im prija da viđaju unučiće. Ljutnja je  suvišna u takvom odnosu, čak neprimerena. Muž i ja kada maštamo šta će biti jednog dana kada mi budemo deda i baba, već sada imamo potpuno oprečne stavove. Ja sam mišljenja da ću rado biti sa decom naših ćerki, ako okolnosti budu takve, a on ne. Čak se šali, Misliće one da im je matori poludeo, neće ni hteti da mi daju decu, a pravo da ti kažem ja uopšte sada ne osećam da ću imati bilo kakvu potrebu za tim, uz sve moguće uvažavanje za ono što rade naši roditelji.

Zaključak je da nema zaključka. Stvar je srca, mogućnosti i raznoraznih okolnosti. Toliko smo svi različiti, što i jeste naše bogatstvo bivstvovanja ovde, da bi bilo smešno da pokušamo da ukalupimo. A i kalup je tako dosadan.

 

School heroes

Ima jedno odeljenje, negde je između šestog i sedmog razreda, detalje preskačemo, učeno od polaska u školu da je istraživanje i upoznavanje sebe, kao i prihvatanje drugog, esencija našeg bivstvovanja ovde. Gradivo je ionako umnogome prevaziđeno, osim ponekog  izuzetka.

Kako su krenuli u prvi razred, dočekala ih je jedna posebna učiteljica, prigrlivši ih uvodnim rečima, kao da ih već poznaje godinama i minimum toliko voli. Izbegavala je savete, davala je primere u praksi, podržavala ih, negovala  kao individue, snažila ih kroz zajedništvo. U početku se nije mešala u dečji raspored sedenja, a kako ih je bolje upoznavala, povremeno bi ih raspoređivala da dete koje je iz neke oblasti dobro, bude neko vreme podrška detetu kome je podrška potrebna. I ako bi se neko pobunio, nalazila je ohrabrujuće reči za svoje postupke, a deca razumeju odlično i ona je to znala. Čim bi im pojasnila svoju odluku, oni bi je  još radosnije prihvatali. Osećali su da su važni, da mogu da čine dobro, da vrede. Ni mrva sujete se nije hranila u dečjim glavama.

Roditeljima je  dala  samo jedan savet. Da probaju da se ne mešaju u dečije prepirke, Jer dok se vi ljutite, sekirate, oni su već zajedno na sledećem odmoru. Tako je i bilo, u većini poznatih  slučajeva. U naznakama se osetilo da je bilo onih koje poruka nije dotakla, te su visili pred vratima, napadali, ubeđivali, na hodniku ocenjivali. Bez da se troše reči dalje, u pitanju je manjina. Ima ih uvek i svuda. Veoma često neopravdano. Opravdano se radi sa više stila.

U tom odeljenju bilo je dvoje dece kojima je bila potrebna veća pomoć i podrška. Nalazila je učiteljica načina da i ta deca, uz minimalnu ili češće nikakvu, saradnju roditelja, bude ona koja ih bodri i veruje u njih. Tako se prirodno to prenelo i na decu. Voleli su da pomažu pomenutim đacima, saosećali sa njima, nikako sažaljevali.

Izbegnuto je ismevanje različitosti. Ako ga je i bilo, ono je bilo zanemarljivo. Učeni su različitosti i prihvatanju iste. Dopušteno im je bilo da se grohotom smeju, ne ismevaju. Naučeni su da u redu da se grle i tapšu jedni drugima. Gledali su filmove zajedno, komentarisali naglas, dobacivali se rečima  i šalili. Mnogo su se šalili.

Na kraju četvrtog razreda poruka deci i roditeljima glasila je, Mnogi će se žaliti na ovo odeljenje, jer je drugačije, njihovi će se kvaliteti razvijati i postajati vidljivi postepeno. Plakalo se na kraju, što rastanka radi, što iz straha koji je vrebao krišom. Da li su deca dorasla zadatku i avaj, porasle su roditeljske bebe.

I bilo je i šoka i nesnaleženja, zbunjenosti i rasejanosti, kao i poruka, Možda vas je učiteljica volela i mazila, ali od sada više neće moći tako. Vi morate da naučite da učite i borite se za sebe! Sve što je bilo, najbolje je da zaboravite i da ostane u prošlosti. Ok, novi metodi, tako dirljivo izrečeni, da vam se naježi svaka pora na telu. Donekle se uspelo u nameri. Bilo je sve više uplašenih, sve su češće imali grč u stomaku i još po nekom delu tela pri pomisli na školu i obaveze, posebno pred provere znanja, kao da ne igramo svi za isti tim i kao da nam cilj nije jedinstven, a to su zdrava, nasmejana i obrazovana deca. Sve više i obrazovanje, ili bolje reći posebno obrazovanje, uzimam sa rezervom. Što ti, nastavniče, želiš da te se deca plaše, koju misiju time ispunjavaš?

Izborili se se i još uvek se bore sa strahom, samo lakše sada nego u početku, jer se vole. Vole i uvažavaju. Nisu oni idealno odeljenje, ima sitnih podela, naravno. Ali, na nepravdu reaguju, složno.  Da li će se ikada družiti nakon završetka škole, potpuno je irelevantno. Važno je da su sada ekipa. Drugačija i svoja.

Izabrali su dečaka, koji je po nečemu drugačiji od većine, za predsednika odeljenske zajednice. Verovatno da je bilo čarkanja i ponekog podsmeha kada su shvatili šta su uradili. A još je verovatnije da srcem znaju da je dete dobro, ma koliko da se razlikuje. Možda već sutra zamole za reizbor, videćemo, bar večeras on je predsednik. Kakvo je to blago za njega i ako se imalo primilo ono što je decu  godinama učila učiteljica, oni su pobednici. Makar za veče, ali ipak pobednici.

Kakvu su tek poruku poslali, mislim da nisu sasvim ni svesni. Tolerancija, pre svega.

 

Bravo, deco! Bravo! Imamo šta da naučimo od vas.