Jednom je neko pitao nekoga, U čemu si ti najbolji? Šta je ono što najbolje umeš da radiš? Ja sam se i tada pitala, a bogami i sada. Šta ja najbolje znam da radim? Tada nisam znala, danas sam malo bliže odgovoru.
Nesuđena glumica i tv prezenterka, malo više glumica. Bilo je svojevremeno ozbiljnih priznanja na ovu temu, danas je ostala Suzana Perić. Nema veze, toliko sam ljudi nasmejala sa mojom Suzanom, da sam baš zadovoljna. Moji su roditelji dobro procenili i hvala im. Nije bila Vana jaka za takve izazove kakve je sebi postavila. Ništa amatersko i sporedno, samo veliko, grandiozno, pa, zato i jesam prženica. Samo da kao kažem, ja imam snove, i živim ih, ali veru imam od pre sedam godina. I dalje treba da je jačam, umem da posustanem.
Tata je odigrao važnu ulogu u mojoj odluci da postanem vaspitač, možda i mama, to su njihove priče. A pre toga, svako moje vežbanje i probu, amaterske predstave, bili su tu, sa zadrškom, kao i za Pearl Jam. I, čoveče, bili su u pravu. Vana je bila sposobna da glumi pred malim brojem ljudi, bez obzira na predstavu u kojoj je učestvovala, jer je bila slabašna. Slaba za druge stvari i opet im hvala što su to osećali.
Radila sam u nekim dnevnim novinama, sa žarom i željom da učim, uporedo sa fakultetom. Bilo je i dobro i manje dobro, dok mi urednik nije, doslovno rekao, Jesi završila sa izdr…… ove mašine koja te trpi? Ok, jesam. Odem odande, mnogo loša energija se osećala, opet sam bila slaba da se sa ovakvima ophodim. Moji me jure, škola je važna, završi školu, posle ćeš da vidiš šta ćeš. I dok sam te škole završavala, dođe ON. Nikakav čudotvorac, jedan običan čovek, koji mi je pomogao da se smejem i još više da se smejem. I još treba više da se smejem.
Jer ja jesam ja, baš ovakva i ima tu posla, ihaj, i bavim se decom, dok radim i mama sam dvema dvojčicama i njegova sam žena. Meni je to wow! Počela sam i da pišem, odmotava se polako, imam vremena do devedesete, to mi je zadatak. A šta ja to stavrno umem da radim? Da pričam znam, i previše, da slušam dobro, da sam tačna i poštujem ljude i dogovor, kažu da umem. Da kuvam onako. Da spremam kuću, malo bolje od onako. Da slažem veš dobro. Da peglam nikako. Da gledam film u bioskopu znam, kući ne. Ustajem prečesto i mnogo komentarišem. Ja uvek pročitam kraj knjige, kad počnem da je čitam, tako je i u TV reviji svojevremeno izlazila preporuka za gledanje filmova i sadržaj, donekle. Ja sve pročitam, da se dobro pripremim. Ne umem pažljivo da gledam program na televizjskom ekranu, mnogo brzo menjam kanale. Knjige čitam po prevozu i na odmoru, vežbam se da se uz istu i uspavljujem, kao nekada, kada sam znala. Ali mi to ne deluje kao preveliki hendikep, jer mi prija i jer vežbam.
Znači, šta sada imamo od mene. Volela bih pre svega, dobru mene, meni. Da dajem i dobijam, dobra sam. Dobra onima sa kojima se volim i pristojna sa onima koji su mi daleki. Mama, žena, sestra, ćerka, prijatelj. Malo li je danas? Nervira me ako ide na patetiku, iako sam joj sklona, sviđa mi se da sam realna i nasmejana. I ništa mnogo novog nisam otkrila. Zašto sam i pisala?
Ako nešto može da me odredi po duhu, to je Manu Chao definitivno. Prvu recenziju za nečiji koncert sam pisala baš za njegov koncert na Tašu, za jedne beogradske novine, zajedno sa jednim drugarom. Manu me opisuje i kaže. Svako pozorište, sa akcentom na zabavu, takođe me pokazuje. Koncerti filmske muzike i Oskar u mojim rukama, ta sam. Jer sam uredno gledala svaku dodelu i vrhunac, slušala kada se Nataša sa jedne radio stanice direktno uključivala u program. O, da, tada sam i ja više nego ikada bila u toj famoznoj dvorani. Isto kao dok sam volela Lepu Brenu, pa, gurnem jako uvo na gramofon, kako bih se uverila da ona meni peva. Ne sviđa mi se više, nije to Brena. Ja sam i Johnny Depp. Uredno ga čekam i neuredno ubacujem u red onih koji bi da priđu bliže, na koncertu u SKC_u, a tata me strpljivo čeka u kolima, bez požurivanja.
U čemu sam dobra? Da pravim euforiju, to baš znam.
U potpisu, Suzana Perić. Pardon, kako moj Miloš kaže, Ivana Vana Luna Đukanović Stanisavljević, ta sam.
Оставите одговор