Skoro se u jednoj srednjoj školi zaposlio čovek koga znam. Nakon prvih dana konstatovao je da ga deca mnogo i ne čuju. Osoba od poverenja mu je šapnula da proba da menja pristup, da zaintresuje šesnaestogodišnjake za predmet koji predaje. Budi drugačiji, pozivaj ih na razmenu mišljenja, nemoj suvoparno da im predaješ lekcije, jer… To je tako dosadno.
Ako u ovoj priči zanemarimo plate prosvetara, koje su od vajkada bedne, a prosvetari ipak odaberu da budu u prosveti, koji je njihov zapravo zadatak? Da prenesu znanje? Nije dovoljno, ako nije interesantno ili ako bar malo ne zagolica dečju potrebu za znanjem i učenjem? Da budu veoma strogi, jer se zna čija je zadnja? Pase. Da ih baš briga za ono čemu uče decu? Dosadno, kao što su verovatno i sami dosadni. Da dozvoljavaju bahaćenje na sopstvenim časovima? Zabavno je par časova, onda je opet i dosadno i očekivano. Šta onda treba da rade učitelji, nastavnici i profesori?
Pod uslovom da imaju znanje za zvanje za koje su se kvalifikovali i da su do njega došli učeći, treba da su im deca barem draga. Da poseduju harizmu. Da su dovoljno voljni, ma kakve generacije da su u pitanju, koje svakako nisu vanzemaljci, da decu uče da razmišljaju. Da ih navode da slušaju, čitaju, prepoznaju i upoređuju, kako bi im ono što je i njima samima prevaziđeno učinili bar malo interesantnim. Neka se drže programa, on je po zakonu, ali isto tako neka se zadrže čas duže na onome što budi decu iz pospanosti i letragičnosti našeg školstva.
Budi faca, pa učini neko čudo da se raduju tvom času, umesto da pričaju na ulasku, Pomozi bože, a na izlasku, Ma, beži bre!
Žalosno je što su svi isto vrednovani i oni veoma obrazovani i oni zatucani, kao i oni zanimljivi, koji postižu rezultate i oni koji odrađuju svoj posao. Nema opravdanja za takvim odnosom, jer se onda ovi posvećeni nastavnici osećaju zlostavljano. Posvećeni rade dušom, vole svoj posao ili ga bar simpatišu, ulaze sa osmehom u učionicu, raduju se deci i vide dobro u njima. Nisu odustali od dece, jer baš kao što u vrtiću u nekim tužnim slučajevima, jedini izvor smeha i zadovoljstva bude boravak u grupi, ima dece u školama, koja su samo tu sigurna. Nema sada potrebe da posebno apostrofiramo decu iz problematičnih porodica, odnosno to ne treba da bude opravdanje i razlog zašto nastavnik ne daje dobro, ako ne najbolje, jer na žalost nije motivisan i cenjen. Takođe, primera radi, kao vaspitač, mogu uvek da nađem zamerku u ponašanju određenih struktura ljudi sa kojima sarađujem, ali to nije većina. Ispravite me, ako grešim, jer čini mi se da su i dalje u većem broju deca koja žele da uče i roditelji koji podržavaju sistem školstva, ma kako često nazadno izgledao.
Nas, vaspitače, uče da radimo sa decom koja imaju poteškoća u razvoju i to zna da bude do ozbiljnog bola teško. Šta ja tu mogu da uradim, kad već nisam školovana za to? Mogu da odustanem od posla, ako imam altrentaivu, iskreno, tražim je. Mogu da patim dok radim, što je takođe poražavajuće i mogu da prihvatim, sa manjim ili većim intezitetom bola u vezi sa detetom i samom sobom. Nije baš neka perspektiva. Ipak, ja ne želim, dok god sam vaspitač, da zanemarim, koliko sam u prilici, pomenuto dete, kao i ostalu decu, koju iskreno volim i radujem im se kada dođu, bez obzira koliko bih volela da ih je brojčano manje u grupi. Moj se glas na ovu temu nikako ne čuje, ali ne odustajem, kažem šta mislim i opet se, još uvek, radujem deci. To je moja odluka.
Kao što je i odluka nastavnika, da li će da prepozna je li stimulativna ili krajnje demotivaciona ocena koju daje, koliko mu je stalo, pitam se? Ocena nije isključivo merilo znanja učenika, već i načina na koji nastavnik predaje, šta od đaka traži i šta mu je suštinski važno. Isto je i sa porukama, koje se šalju deci, bilo verbalnim, bilo onim govorom tela i mimikom. Pa, učitelj, nastavnik, profesor je i pedagog. On oseća decu i traži način da im priđe, bar dok radi, zanemarujući prethodne poteškoće nabrojane, kroz koje i sam prolazi.
Jedina altrenativa ostaje, osim da se ode iz zemlje, da se dete školuje od kuće ili je to već duže plan, uređene nam države? Šta drugo preostaje posvećenom roditelju, onom koji se interesuje i aktivno učestvuje u školovanju svoje dece? Onom istom roditelju koji sarađuje i svestan je godina i promena koje su dete snašle. Zar da se detetu tada seku krila, zar je to pravi trenutak kada nastavnik kaže da je rad bio između jedinice i trojke!, te se nastavnik odluči za jedinicu? Kome se nastavniče na taj način dokazuješ i kakvu poruku šalješ? Možda je upravo tom detetu to bila nada, da prepoznaš volju i trud? Istinski sam svedok priče, Izvini, mila, nisam znala da si učila, zato sam te oborila. Biće prilike, nadoknadićeš to. Odakle tebi, nastavniče, ideja da se tako igraš dečjim osećanjima? Jesi li baš sve pokušao, pre konačne odluke koju si doneo? Možda dete sa kojim radiš proživljava najveće traume u svom životu. Baviš li se time, nastavni kadre?
Uz najiskrenije poštovanje i uvažavanje, svima koji rade sa decom u našoj državi, po slengu banana poznatoj, pitanje je manjini upućeno, nebesima hvala na tome, volite li vi svoj posao? Volite li decu? Ako je odgovor na bilo koja od ova dva postavljena pitanja ne, ispravno bi bilo da ipak razmislite o promeni zanimanja. Možda vas neko sunce ogreje na nekom sasvim drugom mestu, daleko od dece? Možda budete veoma uspešni, zadovoljni i adekvatno plaćeni.
Mislite o tome…
Оставите одговор