Postoji jedno odeljenje osmaka u jednoj beogradskoj osnovnoj školi gde se nastavnici hvataju za glave i ramena kada treba da im predaju, propituju ih ili naprosto da provedu vreme sa njima četrdeset pet minuta. Sigurna sam, na žalost, da svaka škola ima bar jedno takvo odeljenje, gde je merilo vrednosti bahatost, javašluk, nepoštovanje pravila…
Kada određeni nastavnik predaje gradivo u pomenutom odeljenju, on ili ona se obraća isključivo učenicima u prvom redu, jer su tolike glasovne mogućnosti predavača u gunguli koja odeljenjem vlada. Vrhunac nemoći predavača verovatno leži u rečenici, Vi, ostali uzmite svoje telefone, kako bi me bar prvi red čuo. Pitam se, gde je i kada problem nastao i je li krivica samo na jednoj strani ili su svi zajedno, roditelji, nastavnici, direktor, stručni kadar i deca saučesnici u školskoj anarhiji?
Krenimo redom. To odeljenje nije samo po sebi takvo postalo. Bilo je naznaka u mlađim razredima da je po sredi nedovoljno jasna komunikacija među roditeljima i decom, roditeljima i nastavnicima i naposletku među decom i nastavnicima. Šta sada može da se uradi, nemam odgovor, jer je kraj školske godine blizu, zato, verovatno ništa. Međutim, šta je moglo i trebalo davno da se uradi, svi iole osvešćeni odrasli znaju.
Kada su se u naznakama pojavile situacije koje remete nastavu, odnose među decom i odnose sa nastavnicima, bilo je od izuzetnog značaja sastajati se što češće sa roditeljima, pozivati ih na razgovor, preduzimati određene disciplinske mere, umesto prostog naslućivanja da će u tom odeljenju biti teško raditi, jer se na taj način samo aminuje situacija u kojoj su deca i škola danas. Kao neminovan zaključak se nameće i činjenica da je takvih odeljanja uvek bilo i biće, te se pitam jesmo li nešto naučili iz pomenutog primera? Bojim se da nismo ništa, osim što se jedva čeka odlazak te dece iz škole. Kako je to tek porazno i tužno. Šta će takva deca uraditi za sebe i društvo kome pripadaju? Vrlo je verovatno da će nastaviti sa poznatim obrascem ponašanja i da će tek veoma mali procenat nešto dobro uraditi prvenstveno za sebe, a onda i za okolinu.
Nisam sudija i ne sudim, samo konstatujem. Da li su roditelji dece imali svest o ponašanju svog podmlatka, jesu li se intresovali za svoju decu? Jesu li baš sve preduzeli kako bi svojoj deci pomogli? U kojoj su meri, osim da ima da jede, spava i šta da obuče bili posvećeni onima koji su im sve na svetu, jer se sve češće roditeljstvo meri tom terminologijom. S druge strane, da li su i nastavnici uradili baš sve što je u njihovoj moći i skrenuli pažnju stručnim licima, razgovarali sa decom, pokušavali da čuju jedni druge, bar na odeljenskoj zajednici, jer sve ovo je eskalacija odavno nekvalitetno postavljenih granica i jasnih pravila.
Ništa novo, tek svima znana činjenica, koliko god se bunila, deca vole pravila i kada su ona jasno postavljena i dosledno se sprovode, mogućnost za postojanjem odeljenja od koga svi beže, daleko je manja. Ovako postaje svakodnevica, a ne izuzetak.
Probudimo se, mislimo i delajmo…ovo nije kraj!
(fotografija by R. Zezelj)
Оставите одговор