Kraj drugog razreda gimnazije. Leto. Vraćamo se sa žurke i čekamo noćni tramvaj u Vojvode Stepe, preko puta gimnazije. Ona i ja se poznajemo površno. Jedva da jedna drugoj znamo ime. U čekanju odlučimo da stopiramo, idemo u istom pravcu. Staje ubrzo auto. U autu njih dvojica. Uredno sedamo pozadi.
Krećemo. Razgovor opušten. Gde smo bile, gde su bili. Dokle bi nam odgovarala vožnja i njihova konstatacija da baš dugo nema prevoza. Onda krene priča o godinama i zašto stopiramo. Nas dve, bez obzira na odustvo bliskosti, počinjemo da osećamo potrebu za istom. Hvatamo se za ruke i stežemo sve jače kako odmiče naša vožnja. Instinkt je mnogo dobar prijatelj.
Iznenada i naglo skreću mimo pravca koji smo dogovorili. Ona se buni, Nismo se tako dogovorili. Ja kao odlučim da je bolje da ćutim i u sebi najglasnije što mogu govorim, Majčice moja mila! Ona kreće u raspravu da hoće da izađe odmah, na šta dobijamo odgovor, O tome je trebalo da mislite pre nego što ste digle prst!
Odlazimo sa velikih i prometnih ulica u mračne, male. Odatle, pravo u šumu. Još dublje u šumu. Ona vrišti, ja ćutim. Zanemela sam od bola u stomaku. Proklinjem sebe i ipak se nadam dobrom. Oni staju. Ona silovito otvara vrata i beži iz šume, negde gde joj deluje da je izlaz. Ostavlja me. Sedim u autu paralisana od stomaka na dole. Ne sluša me telo, mozak je već u blokadi. Oni pričaju, Gde je ona pošla, zna li uopšte izlaz odvde? A, ti, hoćeš kući? Hoću, kažem. Krećemo u novu vožnju i uskoro izlazimo na velike ulice. Dok se vozimo, oni primećuju da će se ona zasigurno izgubiti, jer nema pojma gde smo.
Dolazimo do moje stanice. Uredno staju i poručuju mi, Nemoj više nikada da stopiraš, a ono ti nije drugarica. Drhtim dok izlazim iz kola i govorim zdravo. Nemam snage da se bavim jesu li to bili đavoli lično, pa, im se pokvario plan ili neki tamo momci koji su hteli da naučimo lekciju. Čekam svoj noćni prevoz i dolazim u iskušenje da ljubim sva vrata autobusa, prozore i vozača lično. Svi su mi putnici lepi, sve lepo miriše, sve puno života oko mene. Života. Plus i ja sam tu!
Nije mi to bilo prvo stopiranje. Stopirale smo drugarice i ja i ranije, kada dugo čekamo prevoz, samo uvek danju. Mada, iz današnje perspektive, sasvim je svejedno danju ili noću. Osim što se nisam tada time bavila, u glavi mi je bila samo željena stanica. Kakva glupost, nepromišljenost, nezrelost, naivnost. Sto u jedan.
Ona, moja saputnica, i ja smo se srele u ponedeljak u školi, videle se izdaleka. Čula sam da je uspela da dođe do obližnje kafane i telefonira nekome da dođe po nju. Više nikada ni reč nismo progovorile, a okolnosti su bile takve da se više nismo ni sretale. Potpuno je nebitno kako bih ja reagovala da sam bila bliže vratima. Poenta je da nisam imala svest o tome šta činim dok ulazim noću u kola gde su dvojica muškaraca. Ja i mojih sedamnaest godina. Ako ovo budu pročitali moji roditelji, biće novost za njih, jer im ništa nisam rekla. Ne zato što sam se plašila njihove reakcije, jer su to bili prilčno razumni ljudi, već zato što me je bilo sramota moje sopstvene gluposti, a i brinula sam da će oni još više da se uplaše.
Od tada uvek čekam svoj prevoz. Ako imam dovoljno novca, a žuri mi se, idem taksijem i svaki, baš svaki put kada vidim stoperku, dođe mi da joj priđem. Tada me nadvlada neka neobjašnjiva neprijatnost i brzo hodam da izbegnem susret stoperke i vozača.
Nekim čudom nisam imala noćne more, već svest, da više nikada neću stopirati! Da više nikada ne želim da se bojim zarad svoje gluposti. Zato, iako nisam znala prave namere naših vozača, ja sam im, na posletku, zahvalna. Čak se i odlučujem za varijantu da su hteli da mi očitaju lekciju o stopiranju. Noću. Danju. Zauvek!
Stopiram samo mog muža, dok ga čekam na dogovrenom mestu i prepoznajem kola i njega koji mi se približava. Samo tada.
Оставите одговор