Ja sam sve sa roditeljima, bez njih ne bih stigao nigde, a biću viđen, još malo…
Do kraja mog četvrog razreda mama je redovno dolazila da se ljuti na učiteljicu, zato što ja nisam učila, a ona me nije kontrolisala. Nije me ni pitala šta ima novo u školi, samo je reagovala na ocene. Nije joj bilo čudno što ne znam da učim, nije pokazala ni najmanju želju da me učenju približi, jer moje ocene sam ja.
Brzo sam se navikla na mamino prisustvo u školi i na sve reakcije koje je imala u vezi sa mojim uspehom. Shvatila sam da će ona sve reštiti svojim tužbama i pritužbama i da ću ja sigurno ići dalje, vrlo verovatno sa odličnim uspehom. Koga onda briga za okolinu i društvo, umem li bolje od sabiranja i jesam li pročitala lektiru? Epilog ovog perioda mog školvanja, glasio bi, Tako nekako smo završiili sa učiteljicom i dalje ću se nekako snaći.
Ja sam taj bog, koji je sa odličnim uspehom završio peti razred i uopšte ne razumem famu oko šestog razreda, drama nas, valjda, hvata u sedmom. Meni naizmenično dolaze tata i mama u školu, u odnosu na procenu mog učinka i onoga što sam čuo da nastavnici vole da vide i čuju uživo. Moji mi veruju, bez zadrške. Vrlo su temeljni u izboru nagrada za svaku dobru ocenu i to veoma cenim. Kada sam loš u školi, to nekako zabašurimo, jer svakako znamo da ću i dalje biti odličan.
Krenuo sam u sedmi razred i mnogo mi je teško. Teško mi je jer sam se naslušao priča da u Americi, recimo, pojma nemaju gde je Srbija?! Gde je tu onda logika da ja treba da znam šta je radio Kolumbo i njemu slični? Briga me, hoću na insta da postavim najnoviju fotku, sa super cool efektima koje sam provalio. Koga briga za školu, sigurno ću biti među najboljima. Još ovo da spomenem. Koliko nema veze to sve sa čime vi, odrasli, valjda učeni, raspolažete. Moja mlađa sestra je sinoć bila u pozorištu i lepo se izula, te svojim nožuntarama dodirivala ove ispred sebe. Niko joj ni reč nije rekao, a bila je mama sa njom. Naša mama…
Ja sam potpuno sigurna da će moji naći način za prolaz dalje. Evo, završavam osmi razred i šta sada? Pojma nemam šta želim, jer ne želim ništa. Hvala bogu pa me nisu vodili na neka savetovanja i buđenja, kao neke moje drugare. Zahvalna sam mojim roditeljima što su veoma složni i odlučni, doduše samo tada i jesu, kada treba da se ide u školu i pokažu zubi njima, što od mene mnogo traže. Hvala ima na božanstvu koje mi pripisuju, je je tako i ćerka naših prijatelja, koji rade u ambasadi, super dobro prošla, zahvaljujući mami i tati. Knjigu ni pipnula nije. Što onda ja da se mučim, kada upravo postavljam live? Ja u stvari maštam o novim nike patikama i veoma cenim što će se moji roditelji potruditi da iste i dobijem, koliko god da koštaju. Shvatili su koliko je neprijatno da samo ja nemam novu trendi obuću.
Vi, odrasli, stvarno mislite da ste mnogo pametni, kada nam branite, ako uopšte branite? Ja ću sve da uradim samo da u školu ne dođete, a ako i dođete, imam određene tehnike, manipulativne, da uvek meni prvo poverujete. Jer sam car! Za roditelje i okruženje, za druge me baš briga, posle ionako palim. Moja jedina zanimacija je da imam dovoljno novca za užinu, da redovno izlazim sa društvom, da ne moram mojima da se javljam kada hoću da ostanem posle škole, kao neki luzeri. Još jedan dokaz da ja nisam luzer, već pametan dečko, s perspektivom je i taj što ja uvek unapred imam napisan pismeni iz srpskog, koji mi je naravno mama napisala, likovno redovno završavam sa tatom kući i petice samo pljušte. Čemu mučenje?
Završila sam osmi razred sa teškim odličinim uspehom, a silno sam želela da upišem neku popularnu gimnaziju. Mama mi je rekla da sam sigurno najbolja i da ću još sigurnije biti prva na listi. Ako pozove ujku. Guess what! Bila sam prva, bez obzira na ove iz nekih drugih mesta, koji su se baš pripremali za prijemni! Bila sam prva jer mi je ujka car! Neprikosnoveni! Još kada sam se rodila rekao je, Ona je moja kraljica i boginja, moći će šta god poželi. Eto, ja poželela. Šta, loše mi je? Već su mi ponudili kao nagradu da biram između najnovijeg modela iphona ili samsunga i nimalo nije laka dilema, a i ne upisuje se svaki dan dobra gimnazija.
Ja već idem u prvi razred elitne državne gimnazije, mada mi uopšte nije jasno zašto su moji roditelji promenili odluku da opet ne bude privatna, kada sam već i privatnu osnovnu završio. Za sada sam uspeo da se pokažem dobrim i uspešnim dečkom. Da učvrstim svoju titulu, neprikosnovenog, radio sam neka testiranja za takmičenja i kada smo završili nisam mogao da čekam na razgovor sa psihologom, jer sam žurio na trening, pa sam je ljubazno zamolio da mi rezultate pošalje mailom. Silno se uvredila, Znaš, ovo nije takva gimnazija, kakvom si je možda zamišljao, ovde učenici sami dolaze po rezultate, jer im je stalo. Ok, ok.
Za kraj, a nije kraj, već je kraj osnovne škole i početak srednje, važnih poglavlja u mom životu. Moji me gledaju kao boginju, ja sam im sve. Nekako mi se čini da ću uspeti. Uspeti, stvarno…
Jer sam boginja mojima od kako postojim i baš je gaserski da o sebi mislim drugačije!
Оставите одговор