Mali bogovi 4

Rodio se mali bog, rastao i stasavao, u svojoj se izabranoj profesiji dokazivao. Partnera manje ili više varao, deci nedostajao, parama nadomešćivao, mnoge zadužio i to im debelo naplatio. Nekada mali bog, danas je bog otac u penziji lično ili boginja majka, suštinski je pol nebitan.

Nikada se pokajao nije za dela koja je činio drugima i društvu koje je osakatio, nikada trunku empatije nije osetio ili bar odglumio, ako u tome nije imao bilo kakav lični ćar. Bog otac će u takvom uverenju i otići u sećanje kao najjači na svetu. Jer je učen, zadojen još od kako se rodio. Kakve li će bogove iza sebe ostaviti, u čemu će ga naslednici pravazići i hoće li se ikada prokletsvo bogovanja promeniti?

Ne bih ja previše da se zamaram i razmišljam kako im je možda nekada i bilo teško da nose svoje breme sa sobom, jer uvek postoji opcija izbora, mada, znam, dobro znam koliko se teško menja ono na čemu smo suštisnki odrasli. Možda mi je ipak malo žao što su sve vreme živeli okruženi licemerima, kakvi su i sami i što nikada nisu bili, niti će, u prilici da ih čovek voli zarad njih samih i nekih ljudskih osobina. Ljubav među bogovima, koji obitavaju tu negde oko nas, jeste samo u novcu i moći i ne bih znala da kažem koji je pokretač jači.

Da rezimiram život jednog malog boga. Majka mu se porodila u najskupljoj privatnoj klinici, gde je dežuralo deset najboljih stručnjaka. Otac je danima obitavao u najskupljim kafanama i potrošio ihaj godišnjih plata za dve do tri večeri. Po suprugu i dete došlo se najvećim džipom što postoji, razume se sa najtamnijim staklima tada na tržištu. Malog je boga dočekala čitava svita kući i majka ga je od tada viđala na par sati dnevno. Dojenje nije dolazilo u obzir, nije bila baš sigurna kako bi se odrazilo na silikonske joj grudi, a i bilo joj je bljak. Zato je tu bilo pregršt dadilja, jedna za hranjenje, druga za povijanje, treća za šetnju, četvrta za nabavku i tako dalje i tako dalje.

Sa nepune dve imao je privatne časove engleskog, kako bi se bolje uklopio u dualno obrazovanje, ako kojim slučajem ostane ovde, mada se već tada znalo da će mali bog učiti najskuplje svetske škole. Upisan je u najelitniji vrtić, na čije su usluge u svakom momentu roditelji imali pravo žalbe, jer je i najmanje negodovanje njihovog deteta bilo znak da se nešto ne radi dobro, a tolike se pare daju. Već sa četiri i po godine počeo je da se ističe bezobrazno skupom garderobom, najnovijim igračkama, iz svih svetskih metropola za njega donetim. Dovozili su ga i odvozili neki nepoznati ljudi u autu specijalno isplaniranim za takve aktivnosti. Tata i mama su mnog radili, još više putovali, javljali mu se skypom, a već sa pet je imao svoj telefon, kako bi u svakom trenutku mogao da se požali da ovi koje roditelji mnogo plaćaju, ne ispunjavaju baš svaki njegov hir.

Dakako, upisan je u osnovnu školu na glasu, koju pohađaju deca diplomata i njima slični, a gde su oni, ima mesta i za estradu, ako je na primer mali bog iz estradnog miljea, što ne mora da bude pravilo. Mogu bogovski koreni da potiču i od nekog učenog, a opet izvitoperenog sveta. U školi se podrazumevalo da je bio najbolji u svemu, kao da je neko pa smeo da mu da slabiju ocenu od najviše, a ako se kojim slučajem zadesio u državnoj školi tu je tek bio car, svoj na svome, da maltretira, ismeva, potkazuje, jer može i jer zna da konsekvence za njega ne postoje. Elem, koja god škola da je bila u pitanju, nastavnici su se prosto utrkivali, što iz dodvoravanja, što iz straha ko će se kao bolji pedagog dokazati. On je birao i klasifikovao sa kim će se družiti i ko uopšte sme da je u njegovoj blizini, on nikada nije bio biran, jer je naučen da je to ispod svake časti. Hm, čega?

Kao đak generacije upisuje se u stranu školu, jer čedo mamino nije sasvim sazrelo za beli svet. Bahati se, remeti nastavu, sada već uveliko i profesore proziva, jer zna da ih ima u šaci. Šta god da profesorima zatreba tata i mama će rešiti, isto kao što će im skupo biti naplaćeno ako njihovo čedo samo popreko pogledaju. Kombincija afiniteta i znanja iz kuće uticaće na sledeće izbore. Da li će krenuti samo da duva i opija se ili će krenuti sa skupljim drogama i novim dokazivanjima. Roditelji, po pravilu, problem neće uvideti, jer se tinejdžer samo malo zabavlja. Menjaće devojke kad mu se prohte, voziće ih skupim kolima, fotografisati u nepristojinim pozama, kao dokaz njihove ljubavi, a onda će ih, kada mu više ne budu zanimljive, ucenjivati i držati u šaci tim istim snimcima i fotografijama za šta mu već bude bilo potrebno. I tako završi on i srednju školu, među najboljima, ali mu se nikako ne polaže prijemni za fakultet, jer je ipak zarad podanika svojih, pardon društva odlučio da ovde i studira.

Zar da ste ti milo božansko biće naše, u koje smo toliko ulagali, još i oko upisa na fakultet brineš, pa, ne ide?! Pomoći će tebi tvoj tatica, kome ću, ako ne tebi svetinjo moja? Ovde malo ubrzavamo, jer je jasno kao dan, da je bog diplomirao pre roka, upisao i sa uspehom završio master studije i odlazi na doktorske u inostranstvo. E, tu da ne izostavim, jesu se dobrano roditelji trudili da im dete strani jezik savlada, menjajući profesore na nedeljnom nivou, mada se i tu dalo šta u blažoj formi postići. Zamalo da se bog nehde preko  pomuči, kada tada nađe način da bude glavni donator i sponzor i eto ti doktora medicinskih nauka, naočitog, bogatog, svestranog, sveta proputovao. Onim ortacima sa kojima je zadržao uzročno posledični odnos, ja tebi učinim, ti meni vratiš, oduživao se zabavama u vilama sa bazenima, jer tako danas doktori mogu.

Oženio je pravu boginju, sa svim veštačkim što je moglo da se udene u sebe, pa to prosto ne znaš jesu li joj usta punija, poprsje poželjnije, nokti dijamantima ukrašeni, sa najprirodnijim obravama što je svet video. Varaju se međusobno, decu rađaju jer žele potomstvo, silno mu se raduju. Pare se gomilaju, putuje se i baškari, odradi doktor po koju intervenciju, jer on radi samo za proverenu klijentelu i hop i za ambasadora ga rodna gruda predlaže. Hoće čovek i to da proba i dobro pliva među svetskom elitom, veze sa najjačima su mu odavno neraskidive.

Dođe vreme da se i on povuče, da se malo unucima divi, koje su njegovi bogići dobili iz isto tako ispunjenih brakova kao što je njegov bio. A kada se skupe u velelepnoj vili kraj kamina, svi sa setom pričaju kakve je on poslove sklapao, koliko je dobrobiti svojoj zemlji učinio i da će još mnogo proći dok se takav kadar ne izrodi. Onda pogleda u svog sina i svoju kćer i bude mu lakše. Znao je za koga stvara i prosto ga toplina obuzima kada posnosno predstavlja svoje naslednike.

Naslednici bogovske loze, dobro nam došli i još bolje nam se primili!

Temperatura 40

Tačno  znam da nismo ni prvi, ni poslednji čije je dete imalo četrdeset temperaturu, naša starija je imala za stepen i po više. Znam da ovo nije novost, ali osećaj nemoći, a istovremeno dubokog uverenja da će sigurno sve biti dobro, bolan je baš.

Spremali smo se za put, tj mlađa ćerka je već nekoliko noći žurila da prespava kako bi smanjila broj dana do zimovanja sa vrtićem. Jutro pred put se požali na blagu mučninu i to je bilo sve, te mi uredno dobijemo potvrdu lekara da je sposobna za putovanje.

E, biće drugačije, kao da je dan rekao, te u jednom satu duškicu zadesi povraćanje, bol u glavi i temperatura visoka. Ništa, ništa hrabrimo je mi. Doktorka je rekla da je virus i da možda može da krene sutra sa drugarima. Potvrda stiže i iz laboratorije da je virus u pitanju i mi se stvarno ponadamo da će sutra biti sveža i spremna za put. Danak neiskustvu, haha, teško, već želja do izgorenja da joj bude bolje i da dosanja izmaštano putovanje.

Neće baš moći. Doktorka joj je dala utešnu soluciju, a ona je glasila, Možda ćeš moći da putuješ za dva do tri dana. Ok, krenemo da vrtimo tu priču, dok temperatura raste i raste i raste. Kraj drugog dana nas kao osvešćuje da će zimovanje proći bez Mrke našeg. Više ni Mrka ne pominje drugare, sneg i kliskanje, disko klub i maskiranje, zajedničke sobe i ormariće, jer i sama posustaje. Nas dvoje, angažovanih roditelja, uredno odlazimo na posao, detetom i temperaturom se bave baka i deka. Treće večeri oni posustaju, vidi se strah u njihovom pogledu i ja tek reda radi pomenem da možda mogu da izostanem sa posla. Možda?!

Doguraju duškica i temepratura do četrdeset ravno. Tačno mi je došlo da frljnem negde onaj toplomer. Ne pomažu nam sirupi, ne smemo na dva sata ni da ih dajemo, jer temperatura sve brže raste i sve joj je manje vremena potrebno da Mrku slomi.

Tada se vrlo napadački nad nas nadvio strah, iako je razum pokušavao da nadvlada, jer je osećaj, makar i prividne, nemoći kada je vaše dete u pitanju porazno bolan.  Dete plače, trese se, ljuto je na svet, a najviše na roditelje, Uradite nešto, ja ovako više ne mogu! Sve me boli, telo mi se trese. Ajmo red tuširanja, red čarapica natopljenih sirćetom, ajmo i u borbu sa čepićima za skidanje temperature. Boli nju, a razdire i vas. Ipak, uspešno odradimo operaciju sa čepićima i ona nas rezignirano izbacuje iz sobe, Napustite moj lični prostor, hoću sam da je moja sestra sa mnom. Izlazimo zadovoljni, jer znamo da će biti bolje, mora. Takođe, zadovoljstvo nas preplavljuje jer se u tim situacijama pojavljuje neka svemirska povezanost među njima dvema. Sestra joj je bila potrebna i sestra joj je pričala, mazila je, slušala, samo na momente nas pitajući, Hoće li sa njom sve biti u redu, obećajte mi?!

Sve je posle išlo lakše, dežuranje, provera, hlađenje, masiranje, san nas je ionako zaboravio, zna da mu nije vreme. I taj osećaj spokojstva, zahvalnosti i blagosti dok ležimo pored nje i osluškujemo je kako diše, bunca i stenje, sve nam je to divno, čarobno tako reći. Povratila se.

Znam da je ovo sve proživljeno u mnogim domovima, mnogo puta, ja sam imala potrebu da to iskustvo zabeležim i sebe uverim da sam jaka, da smo nepobedivi i u tim trenucim,a nadljudski svemoćni, iako smo pre samo para sati bili paralisani. Jesmo li baš sve dobro uradili dok smo bili uz nju, je li bilo potrebe da drugačije reagujemo?

Dosta! Prestajemo sa prispitivanjem, grlimo je i grlimo se jako. Ona će ujutro opet biti naša omiljena prznica i ispitivačica, što je već pri prvom buđenju i najavila. Avaj, sve je dobro, ma, odlično. Propustila je zimovanje sa drugarima, biće ih još toliko…

I na kraju opet zahvaljujem što je sve ovo zadesilo dok je bila sa nama, jer je očito tako trebalo da bude.

Mrka, heroj si!

Uticaj boginja na uspavljivanje

Da vam pravo kažem, vest da su obe istog dana dobile boginje nije me dovela ni do kakve vrste očajanja, naprotiv. Doživela sam je kao blagodet da sa dragim devojčicama provedem čarobne dane, a ispostaviće se i vrlo čarobne noći.

Pa, da krenem redom. Kako su tufnice izbijale, tako su i one menjale raspoloženje. Bile su pomalo uplašene i zabrinute, nasmejane i plačne, vikale su kada su ih boginje baš uzrujavale, to je bio patent mlađe. Mama, mogu li baš glasno da ispuštam zvuke kada me mnogo svrbi i smeta mi? Možeš, naravno. Orili su se tako razni zvuci po našem domu.

Ipak, pamtim samo smeh, zagrljaj, noću traženje pomoći, kao da sam vila lično i čim pipnem mlađu sve će proći. I prolazilo je, čak je i ona boginjica u oku manje bolela. E, tu dolazimo do dela gde smo zamenili noć za dan, jer se mlađa u početku osećala malaksalo i jako je teško zaspivala do kasno iza ponoći i ja naravno nisam imala srca, ni mozga da je budim u bilo koje doba, već kada ustane.

Ređale su se tako neobične noći i još neobičniji dani, do momenta kada je stvarno počela da se oseća bolje, samo su navike kasnog uspavljivanja ostale. Počela je da leže sve ranije i ranije, a rezultat svake noći isti. Uspevala je da zaspi kao kada je bila u, nazovimo je, najbolnijoj fazi. Svako veče nepogrešivo veoma kasno. Počela sam da posustajem i ja. Nisma mogla da zaspim pre nje, a onda sam se i sama ujutro teško budila. Bilo je jutara, ako se to moglo nazvati jutrom, kada bih ustala, servirala doručak i vratila se da spavam.

Pokušavali smo muž i ja razgovorima, sugestijama, ležanjem pored nje, češkanjem, maženjem da joj pomognemo da zaspi. Ništa. Dok jedne večeri nije došla na ideju da meditira u krevetu, uz sve ispuštanje zvukova, ammm. Izlazi starija unezverena iz svoje sobe, Mama, šta se to čuje, ammmm? Objasnimo joj, ona ne može smeh da zaustavi i ode da spava. Da, baš tako, redovno je uspevala starija da zaspi mnogo pre mlađe. Ali, te večeri, tokom meditacije, desilo se čudo, otkrovenje, zaspala je za deset minuta. Uf, dobro je, pronašla je metod. Legnemo i mi zahvalni na meditaciji.

Hm, ipak ne. Naredno i naredno veče isto, boli me glava, muka mi je, mogu li da piškim i pijem vodu, a da vam se ne javljam?Sedamnaest odlazaka u toalet, jer je toliko i vode puta bilo popijeno. Smanjimo vodu na minimum. Zar da vam dete koje se muči sa boginjama bude žedno, pita nas ona? Ne može više vode od jedne čaše i kraj. Naravno, opet ništa!

Narednih večeri počinje sa drugim pitanjima i nabrajanjima. Ja se mučim i ne znam šta da radim, samo znam da mogu sve da obećam, osim da ću brzo da zaspim. Ne obećavaj ništa, samo spavaj, komentarišemo nas dvoje. Da li da gledam u plafon ili da zatvorim oči? Da li da se okrenem sa strane ili da ležim na leđima? Evo, sada me boli noga i kao da me opet boli on boginja u oku, što smo mislili da je prošla…

Aaaaaaa!

Svečano smo dočekali dan kada se vratila u vrtić, iako je najavila da ne može da nam garantuje da će sada uspavljivanje biti bolje, jer joj se čini da su boginje uticale na njeno spavanje. Trajala je zabava još nekoliko dana i avaj završila se. Još malo fali da se vrati u svoj ritam i da sa lakoćom ustaje ujutro, kakva je inače, ali je to bitan napredak za našu porodicu i mogućnost da se svi napokon naspavamo.

Epilog, boginje mogu da utiču na san i to ozbiljno, zaključi naša šestogodišnja ćerka i uspava se kao beba.

Mila misli da je u redu da ogovara drugare

Mila ima skoro sedam godina, obožava da ogovara drugu decu i uskoro polazi u školu. Mila ima starijeg brata i još stariju sestru, koji takođe ogovaraju decu oko sebe, a što su stariji, sve česće ogovaraju i odrasle. Ipak, ja manje znam o njima, te ću se više držati Mile.

Milini roditelji su poslovođe u određenim firmama i deluju skladno svojim pronicljivim pogledima i ma koliko da im date šansu u razgovoru, oni ostaju dosledni u gledanju kroz vas i traženju mana u bilo čemu. Oni se žale, tuže, svađaju, traže posebna pravila i tako iznova sa svakim svojim detetom, kako u parku, tako u vrtiću, odnosno školi. Sve troje dece su od malena učili da potkazuju, zameraju, pokazuju prstom ili ružno komentarišu. Zašto mi je ipak bilo žao Mile pre neki dan kada su je doslovno sva deca izopštila iz igre i druženja?

Da vam kažem iskreno, uvek će mi je biti žao, jer sam upoznavajući je, videla neke druge potencijale, mnogo raznovrsnije, od primitivnih potkazivačkih, kojima je uče. Ona će se u nečemu verovatno ostvariti, ali će isto tako stvarati generacije potkazivača i ne drugara u budućnosti, pa me sve to asocira na tugu i strah.

Jer, Mila jeste uspevala da rukovodi atmosferom u grupi i parku i to vrlo uspešno, skoro pune tri godine, ali je već sada, dok je u vrtiću, naišla na zasluženi zid, blok od većine vršnjaka. Je li Mila zaista zaslužna i odgovorna za situaciju u kojoj se našla? Je li ona birala da cinkari vaspitače koliko su joj puta dnevno zamenili suvu potkošulju, za koju je mama pretpostavila da je bila mokra više od tri puta? Da li je Mila bila svesna svojih postupaka kada je desetine puta dnevno tražila da joj se popravi kika i bude savršena kao što joj je mama napravila u sedam ujutro? Kolika je u stvari Milina odgovornost kada saleće roditelje u parku i saopštava im šta su njihova deca bila kadra da učine dok su ih čuvale bake, strine, dede i tetke?

Žao mi je Mile, jer bi trebalo da ima pravo na zdravo detinjstvo i zdrave odnose. Trebalo bi da je dete čisto i neiskvareno, bez imalo zlobe u pogledu. Zlobe sa kojom svakako nije rođena, već je u nasleđe stekla. Stekla je talente i veštine ružne i neprihvatljive za bilo kog odraslog čoveka.

Šta će biti sa Milom u narednim godinama njenog školovanja, odrastanja i sazrevanja? Kakav će Mila biti kolega ljudstvu sa kojim će raditi? Kakav će roditelj biti svojoj deci i supruga onom sa kojim se bude birala? Ne mogu da se ne pitam, jer sam u više navrata doživela da pokušava da se uklopi mimo nametnutih joj pravila. Želela je da se igra bez tužakanja, da bude deo grupe bez varanja, ali je mnogo jako i teško breme koje sa sobom nosi, te je ova bitka osuđena na poraz, već sada. Jer, koliko god da je dobijala podršku drugih odraslih, a pre svega svojih vršnjaka, uvek bi pobedila potreba za njenim isterivanjem pravde i suživota kao takvog, dobijenim u porodičnom okruženju. Porodičnom, nego šta?!

Još je tužnije moje osvešćivanje da roditelji ne uviđaju  bilo kakvu grešku, već sebe doživljavaju kao čuvare ljubavi i detinjstva svoje dece i dobar model kako bi u budućnosti trebalo da izgledaju Mila, njeni brat i sestra.

Ako poznajete neku Milu, priđite joj, zagrlite i pohvalite bar neko dobro delo koje se u najavi da naslutiti. Zrno dobrote i čovečnosti u njoj vapi za pohvalama i prihvatanjem, a jednoga dana zrno može da izraste u najdivniju pšenicu.