Da vam pravo kažem, vest da su obe istog dana dobile boginje nije me dovela ni do kakve vrste očajanja, naprotiv. Doživela sam je kao blagodet da sa dragim devojčicama provedem čarobne dane, a ispostaviće se i vrlo čarobne noći.
Pa, da krenem redom. Kako su tufnice izbijale, tako su i one menjale raspoloženje. Bile su pomalo uplašene i zabrinute, nasmejane i plačne, vikale su kada su ih boginje baš uzrujavale, to je bio patent mlađe. Mama, mogu li baš glasno da ispuštam zvuke kada me mnogo svrbi i smeta mi? Možeš, naravno. Orili su se tako razni zvuci po našem domu.
Ipak, pamtim samo smeh, zagrljaj, noću traženje pomoći, kao da sam vila lično i čim pipnem mlađu sve će proći. I prolazilo je, čak je i ona boginjica u oku manje bolela. E, tu dolazimo do dela gde smo zamenili noć za dan, jer se mlađa u početku osećala malaksalo i jako je teško zaspivala do kasno iza ponoći i ja naravno nisam imala srca, ni mozga da je budim u bilo koje doba, već kada ustane.
Ređale su se tako neobične noći i još neobičniji dani, do momenta kada je stvarno počela da se oseća bolje, samo su navike kasnog uspavljivanja ostale. Počela je da leže sve ranije i ranije, a rezultat svake noći isti. Uspevala je da zaspi kao kada je bila u, nazovimo je, najbolnijoj fazi. Svako veče nepogrešivo veoma kasno. Počela sam da posustajem i ja. Nisma mogla da zaspim pre nje, a onda sam se i sama ujutro teško budila. Bilo je jutara, ako se to moglo nazvati jutrom, kada bih ustala, servirala doručak i vratila se da spavam.
Pokušavali smo muž i ja razgovorima, sugestijama, ležanjem pored nje, češkanjem, maženjem da joj pomognemo da zaspi. Ništa. Dok jedne večeri nije došla na ideju da meditira u krevetu, uz sve ispuštanje zvukova, ammm. Izlazi starija unezverena iz svoje sobe, Mama, šta se to čuje, ammmm? Objasnimo joj, ona ne može smeh da zaustavi i ode da spava. Da, baš tako, redovno je uspevala starija da zaspi mnogo pre mlađe. Ali, te večeri, tokom meditacije, desilo se čudo, otkrovenje, zaspala je za deset minuta. Uf, dobro je, pronašla je metod. Legnemo i mi zahvalni na meditaciji.
Hm, ipak ne. Naredno i naredno veče isto, boli me glava, muka mi je, mogu li da piškim i pijem vodu, a da vam se ne javljam?Sedamnaest odlazaka u toalet, jer je toliko i vode puta bilo popijeno. Smanjimo vodu na minimum. Zar da vam dete koje se muči sa boginjama bude žedno, pita nas ona? Ne može više vode od jedne čaše i kraj. Naravno, opet ništa!
Narednih večeri počinje sa drugim pitanjima i nabrajanjima. Ja se mučim i ne znam šta da radim, samo znam da mogu sve da obećam, osim da ću brzo da zaspim. Ne obećavaj ništa, samo spavaj, komentarišemo nas dvoje. Da li da gledam u plafon ili da zatvorim oči? Da li da se okrenem sa strane ili da ležim na leđima? Evo, sada me boli noga i kao da me opet boli on boginja u oku, što smo mislili da je prošla…
Aaaaaaa!
Svečano smo dočekali dan kada se vratila u vrtić, iako je najavila da ne može da nam garantuje da će sada uspavljivanje biti bolje, jer joj se čini da su boginje uticale na njeno spavanje. Trajala je zabava još nekoliko dana i avaj završila se. Još malo fali da se vrati u svoj ritam i da sa lakoćom ustaje ujutro, kakva je inače, ali je to bitan napredak za našu porodicu i mogućnost da se svi napokon naspavamo.
Epilog, boginje mogu da utiču na san i to ozbiljno, zaključi naša šestogodišnja ćerka i uspava se kao beba.
Оставите одговор