Mišice devojčice, intimno ti pišem kao zalog za sećanje, a vrlo javno pominjanje da me uvek podseti na dan kada si bila sasvim spremna, a ja po navici do pola za da se status predškolca promeni u prvačića.
Tako ti ja, mila moja, objavim svetu da sam skoro pa začuđena kojom si brzinom postala velika i pomenem kako je moja mrva od dva i po kilograma već krenula na testiranje, a na to jedna poznanica konstatuje, kako li ću reagovati kada budem znala da je moje dva i po kila u porodilištu spremno da rodi neko novo biće? Ijao, pa, kao da znam, biću verovatno na tri i po infuzije istovremeno, od uzbuđenja, razume se.
Rodila si se čarobno, bajkovito, tako lepo i mirno da sam poželela još pet puta da se porodim. E, sad, nije nego….Nisi me baš ti pokolebala da ste nam vas dve dovoljne, ali bilo je tvoje uloge u mojim nesmotrenim izjavama, jer si mnogo i stalno plakala, vrištala, negodovala i ja sam se plašila da je to previše za sve nas. Koliko god da sam bila zaljubljena u tebe, toliko sam želela da se malo manje glasno oglašavaš. Da sam mogla i da pretpostavim kakva ćeš čarobnica postati, poslušala bih tvog tatu i ovde bi možda bio još jedan član. Možda…
Ali, o tebi pišem. Novo ako treba da se desi, desiće se. Ti si svakako tu i ja sam beskrajno ponosna što smo baš mi tvoji roditelji, zahvalna svim čudima ovog sveta na svim tvojim savršenostima i njihovim suprotnostima. Odavno sam shvatila da sam te baš takvu želela, nepredvidivu, brzu, inteligentnu, zabavnu, ljutu, brzu, smešnu, plačljivu, saradljivu i manje saradljivu i tako redom, mnogima već poznatim obeležjima TEBE!
Mi smo porodično skloni da mislimo da si pametnija i zrelija od vršnjaka, kao da je to pa bitno, da bi se na nekom od testiranja pokazalo da si zrela i stasala za ono što ti vreme nalaže, baš kao i većina vršnjaka. Nisam se ni iznenadila, ni rastužila, naprotiv, u sebi sam slavila što si zdrava, vesela i zadovoljna ulogom koja ti je data. Uloga ti je vrlo jednostavna, a maestralna, kao i uloga svakog deteta koje ima sreće da živi u zdravim okolnostima, da je dete koje se smeje i ljuti, prihvata i negoduje, poredi i razume ili manje razume. To si ti, baš kakva treba da budeš.
Ovih dana si otkrila operu i ja sam sa zadovoljstvom u TEBI uživala i slušala te kako u sebi otkrivaš Mocartovu kraljicu noći. Raspevavala si se danima i vraćala sebe na početak kad god bi mislila da si pogrešila, što ja jedva da sam primećivala, jer sam u svemu videla tvoju odlučnost, što me je navelo na pomisao da te posavetujem, iako mi savet nisi tražila, a on bo glasio da ne meriš sebi svaku pogrešku ili ako je već meriš da one ne budu razlog za odustajanje, već motiv za bolje. Videćemo imaš li veze sa Marijom Kalas, kako smo te iz milošte i po neke muke zvali, dovoljno je što ti se sviđa opera ili već neka lepa muzika. Mada i ako ti se bude sviđala Brenina naslednica u budućnosti, mi ćemo te isto voleti, možda potajno plakati, ali će stvar srca uvek biti ista.
Tako, pored trenutne ljubavi prema operi, slučajno si otkrila da si brza i da voliš da trčiš, te si ti zrnčice istrčala nekoliko opštinskih trka i sutra se takmičiš na gradskom nivou. Danas ti je bilo važno da vidiš stazu i optrčiš je malo. Konstatovala si da je naporno i da verovtno nećeš pobediti, nesvesna činjenice da već jesi sama svoja pobednica. Pobedila si sebe i poželela još, to je borba koja se ceni, jer oni koji su te na trkama posmatrali kažu da je neverovatna energija u tom malom, ali odlučnom telu i još važnije u glavi. Primetile su sudije i tvoju žar za pobedom, pa onda već sada mogu da ti čestitam, anđelija mila. Kao što ti čestitam što si tako otvorena, a pristojna, baš slično kada si danas pitala blagajnicu Zoo vrta, Za koga ćeš da navijaš, srce ti je zaigralo kada je rekla za tebe. Ja te sada pozdravljam srcima svih koji te vole i navijaju za tebe od kako si se rodila, jer si rođena za ljubav i pobede.
U to ime ljubavlju i verom ti čestitam upis u školu, velikih tvojih šest i po godina, operu i maraton, TEBI, trkačice na duge staze….
Оставите одговор