Porodicu M. čine mama, tata i dvoje dece, školskog i srednjoškolskog uzrasta, moji lični heroji. Izuzetno predani radu sa svojom decom, puni ljubavi, jasnih stavova i moralnih načela, gde se poštuju ljudske vrednosti. Moglo bi se zaključiti da je sve tu funkcionisalo odlično, a onda su se suočili sa ogromnim izazovom, zdravstvene prirode. Borili su se lavovski za jedno dete, istovremeno ne zapostavljajući drugo dete i iz mog ugla sve se odvijalo kao da baš u svakom trenutku znaju šta tačno treba da rade, sve vreme sa verom u uspeh. Dozvolili su sebi jedan momenat bola, prvih par sati po saznanju izazova, a onda su lično pomerali brda svojom snagom. Jedina snaga koja se računala bila je snaga ljubavi. Mnogo je neprospavanih noći, dana neizvesnosti bilo, mada znajući njih, pre će biti da smo mi sa strane imali neizvesnosti, jer su oni znali da je jedini prihvatljiv rezultat pobeda. Divila sam im se tada, diviću im se do kraja života, jer sam od njih naučila šta znači bezuslovna vera.
Taj dan je počeo uobičajeno, rutinske stvari su se obavljale i dete je odjednom osetilo mučninu. Reagovali su kao i svi mi, pomogli mu da je prevaziđe. Mučnina se nastavljala, pojačavala su se povraćanja. U to vreme je vladao i stomačni virus, pa su lekari opšte prakse pretpostavljali, jer ništa drugo nije ukazivalo ni na šta osim na virus, da i pomenuto dete trenutno muči isto. Međutim, detetovi bolovi su bivali sve jači, povraćanja sve učestalija. Roditelji su krenuli na ispitivanja. Ispitivanja su trajala….
Jednog dana, sećam se našeg razgovora te iste večeri, pa sa sigurnošću mogu da prenesem strah, bol, nevericu, preneraženost, saznali su dijagnozu i samo su tada, tih par sati sebi dozvolili da žale.
Odlučili su se za borbu čiji su ishod znali, sve će biti kao što je bilo. Detetova mama je ulazeći na lečenje kao pratilac, rekla svom čedu, Ulazimo zajedno ovde i hoću da mi čvrsto obećaš da se odavde zajedno i vraćamo!
Mesecima je trajalo lečenje, bili smo u kontaktu, pratili svaki mali i malo veći napredak, jer su oni samo dobro videli i priznavali. Tatu porodice ne mogu rečima da opišem, izgledao je izmučeno, osećao se tako, a opet je takva odlučnost izbijala iz njega. Dok je mama bila u bolnici, nekoliko meseci sa jednim detetom, tata je odlazio na posao, obavljao svakodnevne posete i nabavke za bolnicu i kuću i što je još veličanstvenije sve vreme se nežno bavio detetom kod kuće. To dete je nekoliko noći bilo kod nas, ispunjeno, zadovoljno i nije mislilo da je život bajka i da se u bolnici ništa ne dešava. Dobro je sve bilo sabrano u glavi ovog deteta, ali je vera u oporavak bila jaka, zato što se samo tim tonom u njihovoj kući razgovaralo, samo su se takve misli nizale i vrednovale.
Na pola puta njihovog izlečenja, srela sam sa se prijateljicom, lekarom specijalistom i nakon nekoliko tema pomenula sam i ovu o kojoj pišem. Doslovno mi je rekla, Ta bi bitka bila izgubljena, kao i mnoge koje nisu morale biti, da nije takva podrška i odlučnost svakodnevno prisutna. Dolaze ljudi i dane i noći gube žaleći sebe i svoje bližnje, umesto da se odluče za konkretne korake, pa gde god ih odvedu. Veruj mi, pola od ovoga se ne bi odvijalo kako se odvija, da to dete ima mrvu manje vere od ove koje ima. Ja ću samo napomenuti da se radi o vrsnom stručnjaku, humanisti, osobi sa izrazitom empatijom za ljude i ljudske patnje, ali kako je i sama borac, samo ovako ume da reaguje. Naravno, prenela sam ove reči mami porodice M., sećam se da je na njih pozitivno reagovla i rekla da ona zna da je tako i nikako drugačije.
Bol, patnja, nemoć, želja, snaga smenjivale su se u bolnici i dodatno zbližili majku i dete. Ako bi neko od njih dvoje posustao, to se po pravilu uvek dešavalo u različito vreme, kako bi imali snage da bodre jedno drugo, dete majku da će biti dobro, majka dete da izdrži još malo…samo još malo.
Jer, dete jeste uspešno završilo lečenje, jer su kontrole bivale sve bolje i ređe, jer se sve vratilo u pravi kolosek, jer se život nastavio kao da ga baš ništa nije teralo u iskušenja. Moja prijateljica, mama u porodici M. iznad svega oseća zahvalnsot, baš kao i svi članovi njene porodice, na svakom novom danu, na svakom detetovom osmehu, podršci prijatelja, na snazi koju su imali za nametnut im teret, na doktorima, dijagnozi, koja je ipak bila obećavajuća i na mudrosti kojoj su se naučili.
Jednu dirljivu zahvalnost ova mama ističe prema Tajni. Tajna je spojila nas dve, a njeno biće učvrstila u momentu kada joj je bilo najpotrebnije.
Porodica M. je danas još jača kao porodica, kao tim, osećaj lepote i snage izbija iz svakog člana, a ja se iskreno postidim sebe kada mojoj deci previše prebacujem i zameram neke tako trivijalne stvari. Postidim se i zahvalim u isto vreme, jer imam ove divove koji me podsete šta je život. Toliko…
Оставите одговор