Saška i njeni neiskorišćeni darovi

Ja sam išla u više škola, dve osnovne, dve srednje, zbog raznih selidbi i ovo je dogadjaj iz jedne osnovne.
Saška je bila veoma popularna devojčica, najviše zahvaljujući, sa ove distance tako zaključujem, svom vedrom duhu, širokom osmehu, spremnosti za šalu. Imponovalo mi je kada sam bila u njenom društvu…
Mnogi su dečaci bili zaljubljeni u nju, čemu ona nije pridavala previše značaja.
Na tadašnjim našim okupljanjima u nekim improvizovanim diskotekama, najbolje je umela da uhvati ritam i telo kao od gume isprati sve.
Svi smo približno slično bili obučeni, ali je ona svoje farmerke i starke nekako drugačije nosila. Rekla bih u stvari da je njena energija činila nekako posebnom.
Nakon završetka osnovne ja sam se preselila i upisale smo različite škole. Taj period njenog života slabo znam, samo sam primetila nakon tri godine susreta, iz daljine da nije nasmejana, da joj je kosa masna, da je veoma mršava, sa manjkom zuba i bez osmeha.
Koliko znam školu je završila, ali ne znam čime se bavila. Vidjali su je neki poznanici na ulici, izgubljenog pogleda. Bilo mi je veoma žao nakon tih i takvih saznanja.
Onda sam je nakon sedam, osam godina videla iz prevoza kako gura bebu u kolicima, sa nekim skrivenim osmejkom.
Opet je dugo nisam vidjala i skoro sam saznala da radi u nekoj trafici, da se razišla sa ocem svog deteta, da je sama sa detetom, tinejdžerom, rekla bih.
I tako sam se nje pre neko veče setila, jer sam čula pesmu uz koju je plesala kao Jennifer Beals u “‘Flashdance-u”. Nizala su mi se razmišljanja šta se desilo sa njenom pozitivnom energijom, ko i zašto to nije umeo, hteo da prepozna? Iskreno, slabo sam bila upućena u njene porodične odnose dok smo bili deca, kasnije tek ništa nisam znala. Samo sam osetila žal, jer sam pamtila, da je osim vedrine, imala darove za ples, čitanje i ako tome dodam njenu prirodnu harizmu, mislila sam šta li je i kakva sve mogla da bude?
Kao što ovih dana posmatram neku interesantnu, pametnu decu, čiji se roditelji slabo razumeju, ne razumeju uopšte ili se burno razilaze. Takva bura emocija kulja u srcima i glavama te dece, da mi se nameće budućnost njihova u glavi, kakvi će ljudi postati i šta će ih obeležiti, baš kao i pomenutu Sašku.
Tuga i samo tuga.
Volela bih da mogu da predupredim neke stvari, da napišem nešto pametno i fale mi reči.
Jedino što mi se nameće kao zdravorazumsko zaključivanje, jeste budite roditelj svom detetu. Budite, budimo prisutni stvarno u njihovim životima.
Život je lep, lep je i kada ima tuge, lep je ako želimo da ga kao takvog vidimo i koliko god delovao dug, u isto vreme je i kratak i vreme prolazi…