Ovo pisanje ne bi trebalo da ispadne strašno, već više kao preispitivanje sebe, granica, kao i čari i izazova roditeljstva, još nečega i tako dalje. Pa da krenemo…
(Moja ćerka se ne slaze sa ovom izjavom!!!!~!!!!!!!), ovo je moja ćerka upravo dodala, što mi naravno ne smeta da o ovoj temi pišem.
Od kako sam osetila prve porive majčinstva, bila sam sigurna da ću biti mama, mada danas shvatam da je to bila misija u koju sam verovala, ali ne i nužno koja će se ispuniti. Shvatam da je i bolje što se tada time nisam bavila, jer da jesam ko zna da li bih se u pomenutoj ulozi ostvarila. Verujem da kada verujemo, možemo da prizovemo, verujem u čuda, jako, ali to ne bude uvek dovoljno.
Maštala sam, upoznali smo se moj dragi i ja i bez garancija, jer po mom mišljenju one ne postoje, poželela sam da to bude to. Tako se nekako sve i odigralo i desila nam se ona, damica koja mi se umešala u tekst. Iskreno sve se dešavalo čarobno, bez ikakvih poteškoća, kako u danima trudnoće, tako i u prvim danima, dalje godinama Kikirikijevog života. Bez previše izazova, nekako dobro sve. Nismo tada mislili o pubertetu i nekim drugačijim izazovima, nismo ni kada nam se Šmizla, sama po sebi zahtevnija, dogodila. Jedino da ovde dodam, ja nisam bila mama koja je jedva čekala da joj deca porastu, baš mi je bilo mnogo lepo, svima nama zapravo, dok su malene i realno manje zahtevne. Jedina potreba je bila ljubav, uz nju pravila i granice, ali ljubav pre svega.
Tako preskačem sve vragolije detinjstva, jer je osim Šmizlinog nespavanja, sve bilo kako je trebalo da bude.
Ovde ide velika pauza, jer su neke, još uvek, male, sitne godine u pitanju i onda kreće taj tinejdžerski period, prvo kod jedne, onda i kod druge i što bi moja draga majka V. rekla, Sine, vi ćete biti u klimaksu, kada i mala u pubertetu. Ove izazove sam mogla da čujem od roditelja starije dece, čitam o njima i ipak ništa ne saznam, jer nisam znala ja ko će se kako tačno razvijati, u kom smeru i kojim tempom.
Zato, prilično zadovoljno prelazim preko ovog dela odrastanja, analiza i zameranja sebi, mužu ili najbližoj okolini. Da je bilo komentara od strane naših ćerki, jeste, negodovanja takođe. Osećao se moj strah i zebnja, koja je skoro uvek izostajala u mislima i osećajima mog muža. Krenula su naime sasvim drugačija ispitivanja mene same. Da li sam ovo očekivala, da li sam mogla da pretpostavim koliko je odgovorna uloga moja, na mahove i vrlo teška, da li sam joj dorasla i na kraju, ko je u celom Univerzumu odlučio da jesam podobna za ulogu majke, jer me za to nikada niko nije pripremao…
Kako bih sumirala sva moja osećanja i nedoumice, koje su nekada dosezale, da li sam baš ovako svoju majčinsku ulogu zamišljala, da li sam išta znala? Odgovor je NE! Uz dodatak da bih opet volela da ih rodim i budem bolja, jača, snažnija, odlučnija, više svoja… Bude lepo, pa bolno, sigurno, pa puno strepnje, smešno i teško u isto vreme. Sa ove tačke gledanja, zahvalna sam što sve radim sa partnerom, jer možda bih i imala kapacitete za drugačije, ali ako imate skladnu priču, ni jedna odluka nije samo vaša, što je bar meni bila olakšavajuća okolnost, jer bih se, možda, a više verovatno, pogubila. Sve i da sam bila sama, drago mi je da sam sve prolazila i prolazim, proživljavam sa nekim.
Bez pripreme sam postala dva puta majka, bez pripreme je D. postao dva puta otac. Zahvalna iznad svega, ponekada zbunjena i zabrinuta, poželela bih svima, kao i nama, da se prepustimo, radimo po osećaju i našim nekim internim načelima, dok god ne ugrožavamo bilo koga.
Na pisanje me inspirisala jučerašnja, ne baš emotivno laka, situacija između ćerke i mene i neka je, jer skromno smem da zaključim da sam bolja nego što sam mislila da jesam, isto kao što još mnogo toga treba i želim da naučim.
Na radost roditelja, kao i onih koji odluče da tu ulogu žele da preskoče.
Оставите одговор