Povod da pišem o deci srednje grupe, beogradskog vrtića, čiji je deo i moja ćerka, jeste zajedništvo koje deca gaje među sobom. Ilustrovano ponajbolje jučerašnjim njihovim okupljanjem u parku. Park je bio šaren i veseo, a takvim su ga činila silna deca, od beba u kolicima, do dece ranog tinejdžerskog doba. Jedna grupa se izdvajala po brojnosti i složnosti, prvenstveno dece, ali ne zanemarljivom prijatnom odnosu među roditeljima, uglavnom mama, te iste dece. Kako je koje dete izlazilo iz vrtića, dolazilo je na naše mesto, da bi na kraju skup brojao skoro polovinu čitave grupe. To me je baš ganulo.
Zajedno su iz jaslica, gde su ih čuvale tri vile, prešli u mlađu grupu, gde su ih s ljubavlju dočekali njihovi budući vaspitači. Njihovo sam zajedništvo osećala i dok su bili bebe, a kulminacija emocija bila je jaslena završna priredba. Tada kao da su se vezali i na neki svoj način obećali da će vezu održavati i negovati. Zato veza traje i traje.
Bez idealizovanja i generalizacije, ovde postoje i koškanja i čarkanja, nesporazumi i ljutnje. Uče u vrtiću, uče i kući kako da poteškoće savlađuju, a drugarstvo očuvaju. Stoga su mi veoma interesantni roditelji ove drage dece, jer ni u jednoom momentu se nije osetilo da je među decom neki Ajnštajn lično ili dete sa paranormalnim sposobnostima pamćenja, znanja i slično, čemu je roditeljstvo danas veoma sklono. Ovo su neka obična, zdrava deca, iz prilično skaladnih porodica i osećam neizmernu zahvalnost i radost što je moje dete deo baš ovakvog tima. Mi, roditelji, pričamo, šalimo se, kao malo ogovarmo sopstvenu decu, savetujemo se, jedni drugi uzimamo decu izvrtića. Solidarni smo u nevoljama, solidarni u kupovini poklona, u momentu kada shvatimo koliko maštovitosti jedan poklon može da sadrži ako snage udružimo i to je već postala praksa.
Koliko je slatkoće u njihvovim odnosima, uverim se svaki put kada se sretnu na ulici ili prodavnici, možda neposredno što su vrtić napustili. Sa toliko žara se dozivaju i trče jedni drugima u zagraljaj, da se topi ko god ili šta god da je pored njih u momentu susreta. Sklapaju se i vrlo ozbiljni dogovori oko viđenja posle vrtića i zanimljivo, niko nije ljut, ako roditelji već imaju neke druge planove. Opet zagrljaj i obećanje, Vidimo se sutra.
Sigurna sam da je nemerljiva uloga vasputača u negovanju pomenutog zajedništva, znanje stečeno u vrtiću, ali mi je najmilije što umeju da se igraju, bez ikakvih pomagala. Oni su jedni drugima dovoljni. Dovoljni, ali ne i zatvoreni, jer u parku prihvataju svakoga ko hoće da im se pridruži, što me navodi da još jednom pomenem ulogu roditelja u ovakvim vršnjačkim druženjima. Ako jedno dete ima kokice, roditelj ga ne tera, već hrabri, da podeli, ukoliko je neko žedan, drugi roditelj daje vodu i za to vreme se ne pričaju isprazne priče, naprotiv. Pričamo o idejama i planovima, željama za nas same, za našu decu, realno se prispitujemo i savetujemo. Zato mi se nameće zaključak, da su osim na jaslama i danas u vrtiću, ova deca mnogo dobro uklopljena i ko god da se time svojevremeno bavio, ozbiljno je dobar posao uradio.
Moja ćerka je prirodno nekoj deci više naklonjena, nekoj manje, ali uvek sama ima potrebu da kaže kako ih sve voli i nije usamljena u tim izjavama. Tako smo juče došli do ideje da jedna drugarica prespava kod nas. Radosti i uzbuđenja je bilo na obe strane. Jedva su sinoć zaspale, iščekujući današnje druženje, akcijanje, palačinkanje, kupanje i spavanje u velikom bračnom krevetu. Ja preživljavam budući dolazak snažno, jer me neopisivo podseća kako je bilo slatko kada je i starija učestvovala u ovakvim druženjima i kada su se razvila buduća životna prijateljstva, upravo preko drugara iz vrtića. Bez sumnje pravimo nove puteljke za druženja sa roditeljima mlađe. E, to je blago.
Ne savetujem, samo primećujem, kako je malo potrebno za razmenu dobre energije. Kući sa decom da učimo, od njih saznajemo i zajedno gradimo zdrave međuljudske odnose i spokojni i ponosni budemo, jer znamo da su deca dobro. Kao i što su sva deca dobro ako se njima bavimo. Ništa novo, samo podsetnik i vama i meni.
Оставите одговор