Da te volim, znaš, da ti kažem, prepoznaš, kada ti pokazujem, osećaš. Jer te volim bićem svim i jer ne postoji ništa moćnije osim voljenja vas, onda kada sebe volim.
A darujem ti sebe, sa mnogo čime još. Sa bezbroj mesta za popravku, reparaciju i slično tome. O zamenama u drugom životu, u ovom ja sam tu i ti si sa mnom. Svako od vas je ovde baš koliko i treba, sedamnaest, trinaest i šest godina tačno. Tačno onoliko koliko sam i ja ispunjenija i još više svoja, najdivnija bića moja koja poznajem.
Volim kada me zovete u glas, gde je ona stvar, je li oprana? Zato što sam odlučila da budem kraljica veš mašine. Znači da vam vrlo dobrovoljno odgovaram šta je kome čisto. Volim jer znam da smo još uvek zajedno, isto kao što sam prihvatila i prihvatam da će korpa za veš biti praznija u budućnosti, kao na primer sinoć. Stavljam njegov i moj veš na pranje i nedostaje vaše šarenilo, jer ste već! dve nedelje odsutne. Mašina zvrji, pere samo stvari za odrasle, čak je i njoj monotono. Koliko zabavnog veša prođe kroz mašinu kada ste i vas dve tu. Nema cenu. I opet zahvalnost, dok god ste tu.
Sudovi dosadni, bezvezni, ni ne traže da se peru, jer tata i ja jedemo po restoranima ili upotrebimo par tanjira, ai pokvario nam se bojler u kuhinji, da znate. Evo, ima već sedam dana kako onaj čija je to dužnost, baš kao moj veš i sudovi, nije stigao i time da se pozabavi. Bez brige, imamo hladnu vodu u kuhinji, majstor nam je to namestio, a i bojler će uskoro.
Večeras obe pričate kako vam je lepo na Drini i kako biste i ostale i kući došle. Ajmo kući. Imam pregršt ideja za vas, a imaćete ih vi još više i bolje kada dođete. Posteljinu sam vam zamenila, sobe skoro pa očistila, igračke i knjige vas očekuju. Kako uđem u vaše sobe, setim se komentara mojih roditelja kako im je bilo neobično da u naše sobe ulaze, jer kao da je i dalje stajao natpis zabranjene zone.
Ja vam uđem u sobu. Gledam, mirišem, čujem. Čačkam vam igračke i knjige, jastuci mirišu na vas. Ništa pipnula nisam što ne biste odobrile, samo sam se topila i spavala u vašim krevetima, u danima kada je tata baš hrkao. Miline, kada ujutro podignem roletne u vašoj sobi i opet me obuzme miris vaš, kao da ste časak pre otišle u školu i vrtić, sa sve garderobom, koju smo pripremale, jer me još uvek pitate za mišljenje. I onda se dozovem da niste tu i da je to odlično za sve nas.
Tata i ja smo imali vremena za nas dvoje. Družili smo se i uživali. Mogli smo bez mnogo xyz kombinacija da odemo gde nam prija, da nam dođu u vreme koje ne remeti vas, da se smejemo glasno, slušamo muziku bez utišavanja i spavamo sutra koliko nam prija. Koliko prednosti kada su deca na selu. Jeste, da. Najistinitije. Uživala sam i dosta mi je. Sada brojim koliko treba da odspavam i trčim sutra sa vama, dok vozite bicikl i rolere, jer mi je to jedino u planu, nakon rođendanske euforije.
A kako vi mene dobro pripremate ili kako je realnost moćna, govori i to, da ste nas nagovarali da dođemo u subotu, jer ste već svašta nešto isplanirale sa bakom i dekom za petak uveče, što je teško uklopljivo sa nama. Ja sam sve bila isplanirala. Petak posle podne tu smo i kao u Malom princu, srce je bilo spremno. Onda sam naravno odlučila, bez zadrške, da ispoštujem vaše potrebe, a sebe suzdržim za još samo noć.
Hvala nebesima, karmi, kako kaže starija, životu i Tajni što moj muž, a vaš tata ume tako dobro sa mnom, što me neskromno navodi na zaključak i ja sa njim. Stvarno nam se vreme kvaliteno dešavalo i fini neki momenti događali. Opuštenije i rastrećenije. O obavezama, dogovorima, kuvanjima, spremanjima i kojekavim podvizima da i ne govorim. Meditirala sam, aha, vožnju zakazala. Zoru napolju dočekala i sada sam potpuno spremna i sveža da, mimo posla, ustajem sa vama, idem na bazen i muzej, koji sam obećala, bioskop i neke radionice koje smo našli, bicikl na Adi u troje sigurno, možda i u četvoro.
Stoga vam mnogo zahvaljujem na ovim sitnim pripremama za dan kada ćete jedna, pa druga da odete, što i jeste smisao. Biće sigurno neobično, verovatno i strašno u početku, ali će biti tako prirodno i očekivano. Zato hvala i njemu, uz koga učim koliko je samoća lepa, ćutanje i izostanak jurnjave.
Dosta više, kada ćemo već sve ovo stvarno živeti za koju godinu, ajde kući obe, ionako ste rekle da vam je dovoljno Drine i bazena u selu. Da vidite šta smo vam pripremili i da napunite veš mašinu kao ljudi!
Оставите одговор