Mnogo je prošlo od kada sam išla u sedmi razred, a slušajući današnja dešavanja među decom, prvenstveno o njihovim međusobnim odnosima, kao da se malo toga promenilo ili čak poružnelo. Nadala sam se i očekivala da će nadležne institucije, a pre svega učeni ljudi na vreme krenuti sa edukacijama, radionicama, predavanjima, tirbinama. Ništa. Vršnjačko nasilje će uvek postojati, ali je žalosno da današnja deca ni pedalj nisu ispred moje generacije, na primer, o merama zaštite, samoodbrane, vere u sebe.
S obzirom na to da sam na izvestan način imala bliski susret sa vršnjčkim nasiljem, osećam tugu dok danas slušam iste, često još jezovitije priče. Devojčice dve, u dve različite škole, različitih sudbina, prolaze kroz odbacivanja, etiketiranja, negde se roditelji umešaju, negde misle da je bolje da su sa strane, a one imaju samo dvanaest godina i kada grupa, koja podseća na čopor, krene na njih, nebitan je razlog, one su ozbiljno prepuštene same sebi, zaštita je samo privid.
Da li stvarno živimo u ubeđenju da škola ne zna o čemu se radi? Možda ne prvih nekoliko dana, a onda se već glasine prošire. Ko tada treba da reaguje i kako? Od načina reagovanja zavisi u kojoj meri će grupa imati samilosti prema žrtvi, kao i u kojoj će meri potencijalna žrtva razviti svest da nešto menja u vezi sa sobom, a da ne zgazi sebe. Važni ljudi na mestima zaštite dece od zlostavljanja i zanemarivanja često samo jesu deo tima na papiru, sa vrlo malo empatije ili vrlo malo mogućnosti. Kako god, situacija deluje beznadežno!
Kada devojčicu počne da ogovara bivša najbolja drugarica, jer ju je ova provocirala raznim izjavama i komentarima, ko je kriv, kako se meri čija je odgovrnost veća? Kada ona koja ogovara uživa popularnost u društvu, koju je do skoro uživala i ona koju ogovaraju, kako se društvo odluči na čiju će stranu stati i zašto će uopšte zauzimati stranu, zar nije prirodnije da same reše čitavu priču ili se najprostije raziđu? Koji je to poriv u deci, kasnije u odrasli ljudima da grupa uzima na zub pojedinca? Koja je tu stvarno moć po sredi i kakav osećaj grupu hrani, kada situacija za čas može da se izmeni i da vinovnik postane žrtva? Kome se i zašto veruje u sličnim situacijama? Kako to da deca ne nose sa sobom ubeđenja tipa, nemam problem sa tobom i baš me briga da li ga neko drugi ima, ti i ja imamo naš odnos ili ga nemamo.
Moji su roditelji reagovali prilični kasno, jer im nisam pričala, a kako smo živeli dve godine odvojeno, ja sa ove distance mogu da razumem svoju zbunjenost novonastalom situacijom, koja se odlično odigrala kako po mene, tako i po moje drugare. Ne razumem danas, na izgled, zadovoljne porodice, koje se, bar deluje tako, bave decom, a izostaje poverenje, razgovor. Igrajte uloge, pričajte o sebi, navodite primere, odglumite kako biste se vi osećali, a onda pitajte dete kako se oseća u vezi sa opisanim događajem. Pričajte, tako mu svega, pričajte. Slušajte ih i kada deluje da govore nepovezano, ostavite veš, lap top, odmah. Dete vam signalizira nešto. Dete vam signalizira i kada ćuti i kada previše priča i kada se zatvori u sobu i kada pušta glasno muziku. Dete stalno ima potrebu da je prihvaćeno, a ko će mu pružiti jači osećaj sigurnosti, ljubavi i pripadanja od porodice.
Kada mi uradimo stvari kako treba znaće dete da reaguje, naći će način da nam novost saopšti, uvek, ako u njemu vidimo sve osim isklučivo krivca. Ako ga vidimo i odgovornog za potencijalno loše reakcije, na vreme ćemo mu ukazati da je pogrešilo, tako što ćemo prvo biti zahvalni što je to podelilo sa nama, a onda razgovaraii o konsekvencama. Pitam se šta deca i mogu da očekuju, ako ih sa vrata proglasimo krivima za ponašanje, kašnjenje, ocenu, deljenje ili ne jedenje užine? Jesmo li baš tako svršena bića, koja nikada nikome na žalost ništa nisu učinila, pa očekujemo isto od svoje dece?
Imam misao i želju da je sve rešivo, jer se u nekim slučajevima, kojima sam lično bila svedok, dobro završilo, te su se deca pokajavala, izvinjavala, rešavala tekuće nedoumice i probleme. Imam veru u mudrost odraslih da se iz nekih primera da učiti sa željom da se neka deca i njihovi postupci uzmu za primer kako treba ili ne treba raditi. Imam veru u stručna lica i želim da dam, po ko zna koji put, šansu da žele boljitak svoj deci, jer slušam ovih dana od veoma bliskih prijatelja koji su se odselili u Australiju i Nemačku, da je dobar roll model i te kako primenljiv, gde ne postoje razlike i diskriminacije ma, po kom osnovu.
Ako mislite sasvim drugačije od svega navedenog, ne zarad moje pameti i mudrosti, razmislite mnogo puta da li ste spremni za ulogu roditelja?! I neka me sto puta prozovu što ovo izjavljujem, baš me briga, dete je više od bebe koja prohodava, propričava i raduje nam se, ono je naša životna obaveza i dužnost dok ne stasa da deluje samostalno.
I postane čovek…
Оставите одговор