Tačno znam da nismo ni prvi, ni poslednji čije je dete imalo četrdeset temperaturu, naša starija je imala za stepen i po više. Znam da ovo nije novost, ali osećaj nemoći, a istovremeno dubokog uverenja da će sigurno sve biti dobro, bolan je baš.
Spremali smo se za put, tj mlađa ćerka je već nekoliko noći žurila da prespava kako bi smanjila broj dana do zimovanja sa vrtićem. Jutro pred put se požali na blagu mučninu i to je bilo sve, te mi uredno dobijemo potvrdu lekara da je sposobna za putovanje.
E, biće drugačije, kao da je dan rekao, te u jednom satu duškicu zadesi povraćanje, bol u glavi i temperatura visoka. Ništa, ništa hrabrimo je mi. Doktorka je rekla da je virus i da možda može da krene sutra sa drugarima. Potvrda stiže i iz laboratorije da je virus u pitanju i mi se stvarno ponadamo da će sutra biti sveža i spremna za put. Danak neiskustvu, haha, teško, već želja do izgorenja da joj bude bolje i da dosanja izmaštano putovanje.
Neće baš moći. Doktorka joj je dala utešnu soluciju, a ona je glasila, Možda ćeš moći da putuješ za dva do tri dana. Ok, krenemo da vrtimo tu priču, dok temperatura raste i raste i raste. Kraj drugog dana nas kao osvešćuje da će zimovanje proći bez Mrke našeg. Više ni Mrka ne pominje drugare, sneg i kliskanje, disko klub i maskiranje, zajedničke sobe i ormariće, jer i sama posustaje. Nas dvoje, angažovanih roditelja, uredno odlazimo na posao, detetom i temperaturom se bave baka i deka. Treće večeri oni posustaju, vidi se strah u njihovom pogledu i ja tek reda radi pomenem da možda mogu da izostanem sa posla. Možda?!
Doguraju duškica i temepratura do četrdeset ravno. Tačno mi je došlo da frljnem negde onaj toplomer. Ne pomažu nam sirupi, ne smemo na dva sata ni da ih dajemo, jer temperatura sve brže raste i sve joj je manje vremena potrebno da Mrku slomi.
Tada se vrlo napadački nad nas nadvio strah, iako je razum pokušavao da nadvlada, jer je osećaj, makar i prividne, nemoći kada je vaše dete u pitanju porazno bolan. Dete plače, trese se, ljuto je na svet, a najviše na roditelje, Uradite nešto, ja ovako više ne mogu! Sve me boli, telo mi se trese. Ajmo red tuširanja, red čarapica natopljenih sirćetom, ajmo i u borbu sa čepićima za skidanje temperature. Boli nju, a razdire i vas. Ipak, uspešno odradimo operaciju sa čepićima i ona nas rezignirano izbacuje iz sobe, Napustite moj lični prostor, hoću sam da je moja sestra sa mnom. Izlazimo zadovoljni, jer znamo da će biti bolje, mora. Takođe, zadovoljstvo nas preplavljuje jer se u tim situacijama pojavljuje neka svemirska povezanost među njima dvema. Sestra joj je bila potrebna i sestra joj je pričala, mazila je, slušala, samo na momente nas pitajući, Hoće li sa njom sve biti u redu, obećajte mi?!
Sve je posle išlo lakše, dežuranje, provera, hlađenje, masiranje, san nas je ionako zaboravio, zna da mu nije vreme. I taj osećaj spokojstva, zahvalnosti i blagosti dok ležimo pored nje i osluškujemo je kako diše, bunca i stenje, sve nam je to divno, čarobno tako reći. Povratila se.
Znam da je ovo sve proživljeno u mnogim domovima, mnogo puta, ja sam imala potrebu da to iskustvo zabeležim i sebe uverim da sam jaka, da smo nepobedivi i u tim trenucim,a nadljudski svemoćni, iako smo pre samo para sati bili paralisani. Jesmo li baš sve dobro uradili dok smo bili uz nju, je li bilo potrebe da drugačije reagujemo?
Dosta! Prestajemo sa prispitivanjem, grlimo je i grlimo se jako. Ona će ujutro opet biti naša omiljena prznica i ispitivačica, što je već pri prvom buđenju i najavila. Avaj, sve je dobro, ma, odlično. Propustila je zimovanje sa drugarima, biće ih još toliko…
I na kraju opet zahvaljujem što je sve ovo zadesilo dok je bila sa nama, jer je očito tako trebalo da bude.
Mrka, heroj si!
Оставите одговор