Mnogo sam tužna i nekako žalosna, jer svedočim odsustvu pedagogije na svakom njenom bitnom segmentu, od vrtića, preko škola, do institucija koje se bave decom, a odrađuju pedagoški deo jedva na minimumu, pa sve do ozbiljnih akademskih institucija.
A pedagoški minimum je jako strašna kategorija.
Da li smo svesni koliko je bitno da se neko, ko sebe zove pedagogom, iskreno i bavi decom, bilo da je to po obrazovanju, ili po tome da naprosto radi sa decom?
Svedok sam da je jedno ili zapravo i stotine dece, moglo da bude bolje ili drugačije od onoga za šta su se odlučili, jer su im talenti, ne samo zanemarivani, već sputavani i možda nikada neće doći do izražaja, osim ako se neki roditelj malo više ne zainteresuje i to je u redu, neka se zainteresuje roditelj, ali čemu onda služi pedagog u našem obrazovnom sistemu?
Pedagog u vrtiću je bio marioneta, realno, dok ga nisu ugasili sasvim, kao i psihologa, socijalnog radnika ili defektologa. Ipak i kao marionetica mogao je da pusti glas, koji bi se naposletku ipak čuo. Ovako, mesto takvog zaposlenog se zamrzne, svi vide i svi ćute. Pa ko onda zapravo prati to dete, osim onih koji neposredno rade sa njim? A ako je to dovoljno za detetov razvoj i napredak, koji je đavo bio prisutan ranije, ili smo postali licemeri, pa ne priznajemo koliko odsustvo ovakvih kadrova šteti svakom detetu? Ne nužno vi i ja, već ovo posrnulo društvo.
Svedoci smo iz medija, svakodnevnog života, bliskog okruženja, da roditelji nekada nemaju kapaciteta, što je razumljivo, da su previše zauzeti preživljavanjem, što nije u redu, ali je tako i da se, logikom čistom, očekuje da detetu pomogne i roditelje osnaži jedan pedagog, recimo. S tim uvezi, jedno je dete živelo u podrumu, jer je bilo zapostavljeno od strane disfunkionalnih roditelja, zatajila je pedagogija u prepoznavanju situacije, da makar primeti izostanak deteta iz škole i okruženja vršnjaka. Jedna je majka umrla od predoziranja, otac je takođe bio disfunkonalan i nikoga nije bilo da primeti da dete danima nije dovođeno u vrtić. Eto nam strašnijih životnih primera, od pukog, ako je puko, odrastanja i sazrevanja.
I sada mnogo blanko prostora, jer bi bili potrebni dani da se sabere i sagleda odsustvo ove egzaktne nauke, pa će uslediti nagli skok na recimo 2026.godinu roditeljstvovanja, gde neke majke u parku provode vreme pušeći tanke cigarete, ne čisteći za sobom, ali avaj, ekologija se ovde još nije zapatila kao bitnost, već odsutvo bavljenja decom, jer još jedna treba da se popuši. Deca, neka se sama snađu i očeliče u odnosima sa drugom decom. Opet pedagogija spava, da primeti, reguje, posavetuje, osvesti ili preporuči da se neadekvatno ponašanje kazni. Vazda je ljude bolelo kada ih se udari po džepu, ako već ništa drugo nije „upalilo“, što je izvesno savim dobro, kao prvo rešenje.
Ili ako je roditelj toliko izgubljen, evo pokušavam da osvestim i shvatim, pa detetu na veoma ranom, bezmalo bebećem uzrastu daje na korišćenje mobilni telefon, tablet, prevaziđeni televizor i već nastavite niz. Recimo da današnji mladi roditelj stvarno nije svestan štetnosti, pa ima li neko iz struke da ga obuči, urazumi, dozove i objasni? Nemaaaaaa.
Zato se potrudite da sledeći put dignete svoj glas da stručni kadar vratite gde mu je mesto, borite se da psiholog, pedagog postoje u biti, a ne samo na papiru, mada ih institucije nemaju ni na spisku.
Roditelji, udružite se, udružimo se, na istoj smo liniji, valjda…
Оставите одговор