Ona

Draga gospođice,

kako si mi danas? Ovih dana si vesela i zahtevna, čekaj šta pričam, uvek si takva. Kada bolje razmislim, obećavala si još u stomaku svoj značaj dolaska na ovaj svet. Vrlo jasno si određivala i upozoravala kakav se igrač stvara i rađa. Sa tvojom sestrom sam mogla u centru grada u sred šetnje da se porodim, ali ne i sa tobom. Sve je bilo u imperativu, posebno od momenta kada si se rodila, ako zanemarimo da si nas ozbiljno plašila nekim gurkanjem još na početku svog nastajanja.

Čupavice moja mila, neodoljiva operska divo, gospođo Marija K., mamin građavinac-Mrka, iridenta, Đurišićka, Indila i koliko još nadimaka da je bilo i biće u vezi sa tobom i tvojom ličnošću…

Oprosti svojoj majci na direktnosti…

Odlučila si, ne da plačeš, već da vrištiš sa sedam dana starosti i da negoduješ ležeći položaj, kao i mogućnost da si u sobi sama. Ako sam u kupatilu tu si, ako pokušavam da nešto kao spremim za jelo tu si, ako želim da se posvetim đaku prvaku, opet si tu, još glasnija. Spavala si preko dana dva do tri puta po petnaest minuta, uveče ko je šta naumio da uradi mogao je prvih pola sata tvoga spavanja, jer si odmah nakon toliko sna, počinjala glasno da plačeš i dozivaš, toliko da se i Anđelko ispod nas čudio koliko, navodno, dobro to podnosimo. Sestru si redovno budila u tri i pet ujutro, a onda je ona dremala na časovima kada je bila prva smena. Non stop si htela da sikiš, misliš da je moglo drugačije no da ti se udovolji. Pokušavali smo da uvedemo red, bili čak uporni u tome, a onda si ti bila još glasnija. Ljudi su nas bukvalno presretali na ulici dok bismo pokušavali da te provozamo u kolicima, jer si toliko bila glasna, da su negodovali naš stil gajenja deteta, a kada bi nas videli drugi, treći dan, čak su glasno komentarisali, to je ona beba što stalno plače.

Naši dragi drugari su pokušavali da nas odmene i malo te podrže u rukama, prošetaju, na šta si veoma burno reagovala, tata i mama ili ću biti glasna, mnogo glasna, a znala si tako da se umiliš da smo momentalno zaboravljali da si nas pre samo sekund dovodila do nervnog sloma i tako skoro tri godine. Vrištanje, plakanje, glasno negodovanje je počelo da se smanjuje i nekim čudom si, baš kada smo zatražili stručnu pomoć, odlučila da spavaš, celu noć, jer smo do tada tata i ja imali svako svoj dan za brzo reagovanje, uzimanje tebe iz kreveca i odlazak u najudaljeniji deo stana, ne bi li tvoja sestra bar ovu noć prespavala bez buđenja… Ti spavaš, mi budni, pa, kao malo zaspimo, a onda se opet u panici budimo i gledamo  dišeš li, jesi li dobro?

Niko nas, lepotice, nije pripremio da toliko deca mogu da se razlikuju, a i mi kao izgubljeni u svemiru, ne izguglasmo ništa, evo trudni smo i biće sve dobro. Naravno i bilo je, ali toliko drugačije, časna reč, nisam mogla ni da izmaštam.

Lakše je sada sa tvoje četiri godine, možeš za stolom da sediš petnaestak minuta, koristiš pribor za jelo, bez da stavljaš noge na sto, bosonoga konteso, kako te je neko nazvao, buniš se u avionu samo par minuta, a ne kao onomad kada su ljudi verovatno žalili što su na istom letu sa nama. To je napredak, ozbiljan.  Znaš da se približiš ljudima i pričaš sa njima zabavno, uz obavezno insistiranje da te zovu Marina, Kalina ili Katarina. Tako se uvek predstavljaš kada se upoznaješ, baš ova tri imena koristiš. Nekima si zabavna, nekima zahtevna, možda i zamorna, meni si slatka, pametna i radoznala, baš koliko treba. U tebi se naslućuju neki potencijali, uobičajeni za tvoj uzrast, ako će neka genijalnost da se izrodi u redu, ja je ne vidim. Vidim zdravu, veselu devojčicu, gde mora sve sada i odmah, pa vežbamo da se kontrolišeš i tako svaki dan…

Mrka, drago mi je da si došla. Drago mi je da upoznajemo različitost, da imamo sreću da te pratimo, uživamo i manje uživamo, rastemo i živimo sa tobom.

Šta ima novo, šta sledeće pripremaš?!