Malo ja

Ovo je priča o šeširu, novčaniku, poklonu i još po nečemu….

Počele su pripreme za more, malo bolje nego inače. Krenuli smo u kupovinu, znajući čime raspolažemo i koliko možemo da se protegnemo, što bi rekla naša kuma. Malo kupaći, papučice, kreme i slične potrepštine i onda… Onda ugledam njegovo veličanstvo, moj šešir. Baš onakav kakav sam želela i izmaštavala. Malo prevazilazi budžet. Da, ne i ipak da. Moj je! Svečano ga nosim, dobija počasno mesto u ormanu, u avionu ga držim na glavi, iako mi je vruće, lepo  objasnim mom detetu da pazi na šešir, jer to nije bilo kakv šešir. Sletimo, smeštamo se, kasno večeramo, zaboravim da sada slobodno mogu da ga ostavim u sobi i važno ga i dalje nosim. Eto greške. Umor i rasejnost su učinili svoje. Zaboravljam ga na susednoj stolici i kasno u noć toga postajem svesna…

Imam jedan novčanik, koji baš volim, jer ga imamo nas dve, baš kao i prethodni i tada smo ga imale nas dve. Nas dve smo moja stilizovana prijateljica i ja. Elem, taj novčanik je baš nekako išao uz mene i boja i oblik i raspored i sve. Volela sam ga manje od šešira, istina, ali sam svakako želela da dugo bude deo moje torbe i mene same, ako tako mogu da se izrazim. Da, baš kao i sa šeširom, malo me ponela neka priča sa mojom ćerkom u nekom restoranu i baj, baj my wallet…Setim se kada sam već ušla u autobus.

Kupila sam poklon. Pažljivo sam ga birala. Mnogo mi je bilo stalo da se dopadne toj osobi kojoj sam ga namenila. Šetala sam mojom Požeškom, razgledala izloge, malo nešto kupovala i šta ću, u jednom momentu sam imala previše kesa u rukama, pa sam malo morala da ih spustim sa strane. Kada sam kupila nešto, dobila sma novu kesu i tako  se ravnoteža kesa u mojim rukama učinila odgovarajućom. Mislim, matematka i ja ili ponekad i logika i ja, malo se raziđemo i tako ja odem iz radnje bez poklona. Znala sam da je tako tek uveče. Dobra stvar je da sam bila sigurna u dobronamernost radnica, u čijoj je radnji poklon ostao…

Odmah da pojasnimo, nema nekih mnogo jakih dokaza, osim povremene rasejanosti, da je vreme da pijem ginko bilobu. Ovo mi se desilo u periodu od pet godina. Tri stvari za pet godina, meni je prihvatljivo, još uvek. Zato uvek u torbi imam sve, vrlo temeljno pripremljena izlazim iz stana, tako da je ovo kao malo zaboravljanje stvari zaista smešno, a i nisam to htela da naznačim kao poentu teksta.

Evo je poenta. Kada nešto baš silno želiš, ali baš , baš onako mnogo, sve na ovom svetu se nekako poklopi i ti to i dobiješ. Navela sam situacije gubljenja, jer sam izgubljene stvari silno želela i bez sumnje su mi se vraćale. Šešir sam tri dana tražila i dok se nije smučilo onoj gospodi u hotelu, potrudili su se i pronašli ga. Novčanik mi je ljubazno vraćen u restoranu, poklon je bio u radnji, prodavačice ljubazne. Ja sam znala da će tako biti, a znala sam jer sam silno želela. Kao što sam maštala da letim avionom, kao što sam drhtala od uzbuđenja dok sam čekala da se sa voljenim nađem na nekim sijalicama, kao što sam maštala da ću biti mama i dodirivala pelene u radnji, kao što sam htela da plivam u španskom moru, jeste ja ga tako zovem , jer je bitna Španija i još mnogo toga…

Moja knjiga vodilja kaže da se čitav Svemir pokrene da se desi ono što jako želimo, a naše je da vizualizujemo i ponašamo se kao da to nešto već imamo, radimo i slično. Već maštam nove događaje, u stvari ja ih stalno maštam i oni se dešavaju.

Izmaštavam i svoj život, živim ga i zahvaljujem se, kad god se setim, a to što malo i zaboravljam, ništa strašno. Smejem se tome i idem dalje.