Danas mi priđe jedna draga ženska osoba i kaže kako sa zadovoljstvom čita tekstove i sa mužem se preispituje, kao roditelj. Bilo mi je drago, a još draže njeno delanje, na polju roditeljstva. Ozbiljno odgovoran zadatak pred svima nama. Meni izleti glupost, u stilu da li bih bila roditelj, da sam znala za sva iskušenja? Trgnem se i shvatim da bih, naravno! Oplemenilo me majčinstvo, učinilo me boljom osobom i nadam se najboljem. Toliko.
Ima nešto što hoće da me brine, a ja se dovijam da se sa istim uhvatim u koštac, da pobedim sebe. Ovih dana me dve baš dobre drugarice obaveštavaju o mnogo ružnim porukama, uvredljivim do granice bola, koje su njihove ćerke dobile od nekih, nazovimo ih drugarica. One su mamama pokazale poruke i bile vrlo uznemirene. Roditelji devojčica koje su slale poruke, nisu reagovali, jer ili za iste i ne znaju ili, pak, ne smatraju da je važno da reaguju. U redu, a da li bi na isti način okretali glavu da je njihovo dete dobilo sličnu poruku. Svi znamo da je najbolja procena situacije, ako obrnemo uloge. Kako biste se vi osećali da vaše dete bude primalac uvreda. Mame, moje drugarice, su reagovale intuitivno, uglavnom su hrabrile svoju decu i savetovale da se ne obaziru, otprilike se na to svelo. Da li je to dovoljna odbrana, videće uskoro. Da li je dovoljno nastaviti i ne obazirati se na iste, ne mešati se ili se umešati i kako? Koja je granica kada je dovoljno da dete samo rešava problem, a kada je važna naša uloga u celoj priči? Šta ako uvrede nastave da stižu i poprime oblik epidemije , što se lako i često dešava? Ne možemo pred tim okretati glavu, to se tiče onda svih nas, a kako ćemo proceniti situaciju, ako ne poverenjem koje smo gradili sa našom decom? Da mogu da nam kažu i ako su u nečemu pogrešila, bez straha, a opet dovoljno svesna da će snositi konsekvence za svoje ponašanje. Kako će vama dete bilo šta reći, ako niste sve ove godine sa njim otvoreno razgovarali i njime se bavili, sa detetom odrastali? Neće se rešiti samo od sebe, nema te magije, neko će biti povređen. Naravno da mnogo boli činjenica da ste vi sa vašim detetom radili, a ono se susreće sa mnoštvom dece gajenom usput, kakav oblik saradnje tu uopšte može da se očekuje?
Šta nam onda preostaje, neka mudrost se tu ne nazire, naprotiv. Bavimo se našom decom. Treba da upoznajemo njihove drugare. Bilo mi je čudno, kada su moji roditelji dozvoljavali da se kod nas dolazi, a kod druge dece se ređe išlo. Roditeljima dece kod koje se retko išlo je tako bilo lakše, a naši su se roditelji vodili time da ni jedan nered, niti buka, nisu veći od mogućnosti da upoznaju sa kim mi provodimo vreme, kakvo nam je okruženje.
Neću se baviti filozofskim tezama, zašto su određeni roditelji želeli decu, kada su im ona teret ili ih gaje onako, tek da se kaže da to rade. Svi smo svedoci takvog načina roditeljstvovanja. Samo ću prepričati reči jedne mame, jer to treba da nam bude moto. Želim da se naše dete oseća sigurno u našoj kući, tu je najvoljenije, treba da bude i najopuštenije i sve možemo zajedno da rešimo. To je njihova luka, za polazak dalje.
Nego, kako su nam deca ovih dana?
Оставите одговор