Danas sam malo grešila na poslu, bez brige, nije u vezi sa decom, tu dobro vladam, tako kažu i oni čiji je posao da to proveravaju. Svaka vrsta papirologije mi je naporna, osim one koja je u neposrednoj vezi sa decom i njihovim emocijama, promenama, radostima, poteškoćama. Eto i uvoda i opet je u vezi sa decom.
Da razjasnimo na početku, nisu meni moja deca centar sveta, ona su deo jednog centra i tu im je mesto, a pisanje o ličnim iskustvima delim ili naglas razmišljam kako bismo zajedno iznašli najbolje rešenje. Naravno, biću iskrena, bilo je perioda u mom životu, kada je starije dete imalo status boga, a mlađe zavređivalo kult divljenja. To sam stara ja, nova ja zna da ima zdravu decu i da ona traže stalno bavljenje njima. Mi nismo drugarice, ja sam njihova mama, što apsolutno ne isključuje mogućnost prijateljskog odnosa, naprotiv, poželjno je, jer gradimo poverenje.
Evo zadatka prvog. Ćerka je pozvana u goste sa još jednom drugaricom. Trebalo bi da bude gost u kafiću, restoranu, kafani, šta li je već u pitanju, čiji su vlasnici roditelji devojčice koju ni ne poznajem i svega je tri puta pomenuta u našoj kući. Volela bih da se sa novim detetom u odeljenju na neki drugi način desi zbližavanje, ako je važno, svakako ne na pomenutom mestu. Mojoj ćerki su se oči caklele pri pomisli na taj odlazak. Izbegavam odgovor, potreban mi je D., da zajedno razmislimo. Novo mi je, neću sama, a nije pitanje života ili smrti. Kažem da nisam tako zamišljala druženje, da ćemo još razgovarati i trudim se da ne upadnem u zamku, da ja ne dam, zato što mi se tako hoće. Dva su razloga zašto to činim, prvi da se ne oseti povređeno, drugi da bi mi i sledeći put verovala i rekla. Mozgam. Mozgala je očito i druga mama, bez da smo se čule i naše ćerke dogovaraju bioskop, u kraju, kao prihvatljiviju varijantu za druženje. Bingo! Zadovoljna je, oseća se dobro, u bioskop već neko vreme želi. Njen zaključak, čini mi se da si lakše odgovorila za bioskop, potvrdim da joj se dobro čini. Zadovoljna sam i ja, izbegla sam ne može i tačka, a dovoljo je mudra da je i sama shvatila.
Zadatak drugi. Kao i većina dece, ima aktivnosti koje voli i van škole. Jednu od aktivnosti manje voli, bez namere da od iste odustane. Ponekad me pita, može li jednom da je preskoči. Opet razmišljam, štetno je da kažem, o, mrzi te, ma, nema problema, ne moraš da ideš. Danas je u pitanju aktivnost, sutra nešto važnije. Čekam momenat. Ukazao se. Važan događaj je pred njom i sada imam opravdanja da napravimo jednu iznimku. Ona pita, potvrđujem da je u redu. Ispraviće me već divni, učeni ljudi, ako grešim, iz ovog ugla mi deluje da je ovo rešenje mudrije.
Mlađa je juče imala svoje važne aktivnosti u vrtiću, u kojima smo zajedno učestvovale, onda smo zajedno pogledale kratku pozorišnu predstavu i na kraju se malo šašavile, kako ona voli da kaže, do momenta jednih gaćica. Htela je ili te neke ili ni jedne posle kupanja, koje sam mogla i da nemam, jer je umislila da ih je videla. Bile su na pranju. Da li je trebalo da joj se pravdam ili kažem, ove ćeš obući kraj rasprave. Bacala se, vikala, odlučila sam se za drugu opciju. Bila sam prinuđena da joj ih na silu obučem, jer nisam baka, pa da kao one mogu uvek da pregovaram, popuštam. Kada je odtugovala, tražila je pomirenje. Pristala sam, uz razgovor, da sama kaže šta je danas bilo lepo, a šta ružno ponašanje. Sve je dobro izanalizirala, izvinila se. Mirno je zaspala, što mi je izuzetno važno. Danas je bilo nekoliko situacija, pundravičastih, te sam je posećala na dogovor, svaki put bi se složila. Večeras me pita, a šta ako me moja glava sutra opet tera da se ružno ponašam, kako da ti obećam da neću? Dogovorile smo se da ćemo porazgovarati i sa glavom. Do sutra mir, onda novi izazovi.
Vidim i osećam izazove i iskušenja na svakom koraku u svakom ternutku, ono što su danas volele, sutra može da postane prošlost. Čitam ,pričam ,slušam, to bih mogla i više, vežbam se da sam dorasla zadatku i najvažnije da sebi oprostim i ako sam pogrešila, a grešim itekako. Vežbam savete mudrijih da ne odgovorim odmah, osim ako prilka to ne zahteva, da smirim sebe i svoju reakciju i nekada mi je mnogo teško. Vežbam i da suze nisu uvek rešenje i razlog da se nešto desi. Vežbam i da prepoznam kada su tuga i suze najbolje merilo, kad je već do toga došlo. Čini mi se, vežbaću čitav život…
Jer, kad nešto silno želiš, onda se to i desi!
Оставите одговор