Ne znam kako je to sa vama, ali ja osećam uzbuđenje što sam kitila jelku i što osluškujem dečje želje za poklone. Za muža ne osluškujem, ubijem se da dam sve od sebe. Ovu našu godinu delim na dva dela, nakon Nove godine, sad će leto i more, a početkom avgusta, još malo, pa će Nova godina i pri tome volim zimu sa snegom. Da se razumemo na početku, jer ne znam šta će na kraju ispasti.
Malo mi je bilo čudno što je Maxi bio okićen već u prvoj nedelji novembra, ali sam prihvatila. Deca su mi oduševljena tim šarenilom i dođe mi kao da su me častili i olakšali kupovinu. Tako je i mesto gde radim počelo da se kiti joše pre deset dana, pa, onda da budem u toku, krenem ranije i ja. Do sada je uvek bilo oko dvadeset i nekog u decembru, ovaj put dvanaestog. Deca sve odradila, ja finiširala, muž se složio, kao da ima izbora?
Ipak, da li se čarolija gubi, u vezi sa bilo čime što volimo i iščekujemo, ako sa simuliranjem iste krenemo rano? Baš ću vam javiti kako je prošlo i sa mojom decom i sa ovom na poslu. M. i ja smo uživalo da to radimo nekolio dana pred doček i od uzbuđenja jedva spavali. Onda je naš deda Mraz zvonio uveče 31.12. i mi ispred vrata nađemo vau, svega mnogo i lepog. Mi to praktikujemo i sa našom decom, jer smo odavno shvatili da ne bi spavale od uzbuđenja da ih pokloni čekaju 01.01. ujutro. Pita me moje starije dete da li čikica postoji, ali stvarno? Iskreno joj kažem za mene DA! Volim tako da verujem i to mi se sviđa. Isto je i sa zubić vilom, sviđaju mi se te bajke oduvek. Danas još više.
Mlađe dete već posetio pomenuti deda, ona srećnaaaa, vidi mama, kako je sve znao. Lepo, znao je. Starijoj i dalje pričam isto i na silna pitanja, kažem da ima pravo da izabere u šta će da veruje. Na današnje pitanje, jeste li i meni tako donosili paketić u vrtić, a ja mislila da je stvarno deda, kažem odluči kako ti se sviđa. Ne dam moju magiju. Sva sam lepršava i volim da je tako. Obožavala sam maminu rusku salatu i danas je odlično pravim, izvolite da ocenite, pozvani ste. Onda neko meso, slatkiši i ja sam dodala musaku, a kako do skoro nismo imali rernu, ista se pekla u stanu do. Sigurno će biti neobično našima iz stana do, da i ove godine ne peku musaku za nas, jer sada imamo rernu. Nije sve u hrani, nego u lepoti, bar za mene. Volim da ukrasimo našu kuću, ukusno jelo da se spremi, tata deci organizuje vatromet, svi se radujemo poklonima i još uvek palimo prskalice. Onda se opet radujemo, nakon slatke večere, otvaramo poklone, igramo se sa decom i na kraju samo nas dvoje. To mi je baš uživanje. Ja izmišljam kao da smo se tek upoznali, on se smeje i pristaje i lepooooo nam je! Najvažnije, nasmejani smo i grlimo se mnogo. Dobro, muž i tata malo kraće, njemu je to malo naporno, pa, baš zato sve tri skočimo na njega.
Neka je radosno sve, posebno odluke i smeha dajte i tog dana i uvek u neograničenim količinama.
Оставите одговор