Ovaj tekst je baš mnogo moj, mislim može da bude i manje zanimljiv, šta ja znam, pa eto, upozorila sam vas.
Vraćamo se juče iz Crne Bare, našeg omiljenog sela, veoma omiljenog i ja sam malo dremnula. Slušamo radio i hop pogodi me pesma, Gotye. Krenem da maštam šta bih volela da mi se ispuni, baš onako daleko, daleko. Ima Crna Bara uticaja na moje maštanje. Naime kada smo počinjali zajednički život, tek skupljali parice, osim mora, moj put u svet je bilo i naše selo i to je bilo to. Neki bliski ljudi su tada već putovali. Tako mi jednom za Crnu Baru, a brat u Pariz, drugi put mi opet za Crnu Baru, drugarica u Pariz. Onda se pojavljuje novo epohalno putovanje. Krenemo put Ćićevca, wow, a brat valjda u Barselonu. Shvatim da svi moji putevi vode ka Crnoj Bari, eventualno Ćićevcu. Tada sam maštala da ću da putujem, putujem. Amerika je moj san, muž ni da čuje, a evo, bliži se…
Elem, ja sam, osim maštanja o glumi, koje sam spominjala, silno želela da prisustvujem dodeli Oscara, ako ne kao dobitnik, biti učesnik je za mene tada bilo pase, onda kao neka faca na crvenom tepihu, koja ne juri autograme, već eto tako šeta i u sebi vrišti od sreće. Imam zanosnu toaletu, visoke štikle i stabilna sam na njima, obavezna kratka kosa sa nekom premoćnom frizurom. Onda ja na tv prenosu, zatim u slobodno vreme šetam i nehajno se fotografišem ispred onih silnih zvezda na pločniku, a u stvari vrlo hajno. Toliko sam bila zaluđena dodelom Oscara i još uvek jesam, da sam, onda kada su mi roditelji branili tv prenos, isti pratilia putem Pingvin radio stanice, direktno. Bokte, kao da sam tamo, uvo mi se zalepilo za kasetofonaš. Kakvo veče savršeno.
Da još malo zadovoljim svoju ljubav prema filmovima, a onda i muzici organizovala sam takmičenja sa bratom i to tako da mu postavljam pitanja na koja verovatno ne zna odgovore i naravno, pošto sam ja i voditelj, brzo brojim njegovih deset sekundi i on ni ne stigne da odgovori. Pobednik sam, naravno, uvek ja, on samo kaže Vanaaaa! Onda ga teram da imenuje moje omiljene glumce i glumice, da sa mnom gleda Beverlly Hills 90210 i vrhunac da komentarišemo Dylana i Brandona, možda malo i Brendu, mada se njemu sviđala Kelly. Imamo i jednu zabranjenu anegdotu u vezi sa serijom, nekoliko godina kasnije, mislim da nam je to bilo jedino zajedničko gledanje sa uživanjem.
Moj Hollywood i ja. Ova vožnja jučerašnja mi je vratila sva ta maštanja i opet mi srce kuca baš brzo, kao da samo malo fali da se to i ostvari. Mada, meni se u glavi sve ostvaruje, tako i noć pred krštenje ćerke, koja se zove isto kao ćerka gospodina Robert De Nira, ja zamišljam da on otvara vrata Saborne crkve, ulazi i kaže, ja sam kum. Ok, malo više maštam, neću da vam priznam da mi je bilo slatko da dok traje ceremonija, malo, samo malo gvirnem prema vratima, jer ćete pomisliti da možda sa mnom nije baš sve potaman. Dovoljno je da on zna da ona postoji, tamo negde, to vam je već poznato.
Molim vas da ne očajavate previše nad mojim mužem i decom, oni sve već znaju, a meni je bilo potrebno da to i zabeležim, kao za sebe i ako neko može još da pročita.
Ima jedna dobra stvar u vezi sa mojim Hollywoodom. Kad god mi je teško ili me nešto rastuži ili mi se prosto leti, ja odem na neko dobro mesto za mene, malo maštam i vraćam se nasmejanija i bolja, sebi i mojima i vama koje volim.
Sigurna sam da već znate kako se zove reka koja se pojavljuje na fotografiji.
Lepo sanjajte i budni, baš kao moj Hollywood i ja i ko zna…
Оставите одговор