„Idite negde večeras, nikada nećete biti mlađi.“, poručio nam je večeras tata moga muža. O, kako me je naježila ova rečenica. Još nisam ni uspela da sredim utiske o replici koju izgovara M.D u filmu koji sam danas gledala, „Do pre četiri dana smo imali sedamnaest godina, a sada imamo preko šezdeset i mom mozgu je teško da prihvati, jer se osećam dobro, ali me telo izdaje.“ , kada me je dočekala pomenuta izjava…
Zrno, od svojih jedanaest godina, je otputovalo na skijanje i zrno je samo po nadimku. Šmizla željno iščekuje beogradski sneg, spava u skafanderu, da bude spremna. Prođe li i vama kroz glavu, ta prolaznost, a istovremeno lepota? Lepota odrastanja, promena, sazrevanja, upoznavanja, zbližavanja, sagledavanja i čega sve još… Koliko je ljudi bilo i biće u mom životu i volela bih da se sa svima volim, ma kako utopistički zvučalo, čak i patetično. Ipak, da ostanem na dobrom putu u ovom pisanju, primećujem da koliko god me nekada uplaši, umem li da budem mama sve starijoj deci, jesam li dorasla zadatku, toliko me i raduje sve novo što ono sobom nosi. Idem prema strahu i sve više izdižem ramena, sve sam ređe pogrbljena i nesigurna, barem po ovom pitanju.
Tako mi je i jedna starija gospođa savetovala, da živim, mnogo snažno živim, jer mnogo brzo prođe, pa, se eto i ona oseća mnogo mlađom, nego što, kako ona kaže, piše u krštenici, kao da sam juče bila po igrankama. Ta prolaznost ili lepše zvuči život naš, to je za mene ljubav. Ljubav prema životu, deci, porodici, ljudima uopšte uzev, prema novim situacijama, izazovima. Zato sebe i bodrim da dobro radim, ako i pogrešim, a grešim naravno, da sebi oprostim. Koliko sinoć sam sebi zamerala kasno leganje moje dece i remećenje njihovog ritma, o, kako sam sada srećna što sam sebe pobedila i dozvolila sebi da mi bude lepo, da svima bude lepo, nisam ništa pokvarila, a deca će se već naspavati.
Postoji ona sjajna rečenica, KO, AKO NE TI. KADA, AKO NE SADA… Zato i prilazim ljudima, zato i savladavam prepreke, kao što su odbijanje ili neprijatnost koju mogu da osetim, jer možda više i neću imati priliku za nečim. Hoću da je iskoristim sada i neka to bude vodilja i želja za ovu i svaku sledeću godinu. Sramota je ako si nepristojan, ako namerno nekoga hoćeš da povrediš, nije sramota prići, niti slučajno pogrešiti, jer ćeš se potruditi da popraviš i isto tako prihvatiš da možda druga strana nije spremna. To nije sramota, to je odluka. U tom slučaju, odboluješ i ideš dalje, nema mesta za prevelikim željenjem, a uvek imaš samo tvoje pravo da čuvaš tog nekog u sebi. Duboko u sebi osećam dobrotu svih ljudi, duboko verujem da je imaju, iako ih nekada okolnosti navedu da bude drugačije. Toliko sam srećna što poznajem samo takve ljude, drugi i nisu moja tema, nisu moj život. Moj život su svi koje volim i koje ću voleti, moj život su svi dobronamerni, kratko sam ovde da bih onim drugima posvećivala previše pažnje, osim da znam da postoje.
Ima li nešto što biste vi želeli da naučite, da vas motiviše i podstiče? Još malo prazničnog duha, a da ostane zabeleženo kao podsetnik, ja bih volela da naučim bolje da kližem i da krenem sa učenjem španskog, možda i neki kurs o fotografiji. Šta god od ovoga da uradim , a sigurna sam da nešto hoću, biću zadovoljna. Sve novo, pod uslovom da nije štetno, a valjda to umem da prepoznam, obogatiće me, kao i vas, za koju god veštinu ili znanje da se odlučimo.
Onda znamo da smo učili, vežbali, radili, onda manje razloga imamo za žaljenjem, onda smo bolji okolini, jer ćemo naš put ovde učiniti za mrvicu kvalitetnijim i neko će možda imati koristi. I želite, mnogo želite, ostvariće se. Najsvežiji i ujedno najtopliji momenat danas je jedan dečak koji je silno želeo crnu akustičnu gitaru. Dečakova sestra se našla na snimanju jedne emisije i najbrže što je mogla, javila se da nešto dobije, onda kada je produkcija ponudila tu mogućnost. Poželela je gitaru, naravno da nije znala kakav bi poklon mogao da bude. Sigurna sam da svi znate šta je kao nagradu osvojila. Brata je rano ujutro obradovala crnom, akustičnom gitarom, to je bio jedini preostali poklon i sada je već sasvim jasno da je trebalo da bude njihov, tj sestrin za brata.
Neka se starija skija i uživa, sa mlađom ćemo, o, hvala na snegu, već ujutro praviti Sneška, želećemo neke lepe stvari i biće to naš skroman, svakako ne beznačajan, doprinos prijatnom okruženju.
Želim vam prijatan i ovaj i svaki sledeći dan u vašem životu i hvala vam što postojite. ( Na fotografiji sam ja iz detinjstva, u istom skafanderu u kome su moja deca, hi, hi.)
Оставите одговор