Danas smo se igrali, toliko da sam zaboravila na sve obaveze i bilo je čarobno. Čarobnost me kao vremeplov odvela u moj Majdanpek i moj duboki sneg. Peli smo se na zatvoreni prozor u našem stanu, na dvanaestom spratu, roditelji bi svaki put pali u nesvest kada bi nas videli u tim položajima. Ali sneg, on nas je oboje vukao sebi i mi bismo kao omađijani trčali napolje.
Naše mlađe čedo je bilo na ivici suza što nema snega, starija se već snašla, otputovala je tamo gde ga sigurno ima. Neopisiva je ta sreća u mlađem detetu jutros, kada je ugledala sve belo. Deda se snašao i pre nego što je ugledala trenutno savršenstvo njenog detinjstva, rekao joj je da avionom otišao do Severnog pola i zamolio za sneg. Nije stigla da se oporavi od uzbuđenja kada joj je njen tata potvrdio da je pisao kome sve treba i sneg je stigao. Grlila ih je obojicu. Snažno!Imala je njen obećani sneg.
Isto su i nama priređivali roditelji, samo što su manje truda ulagali, jer su bile drugačije vremenske prilike, a i podneblje. Snega je u našem rodnom gradu bilo uvek dovoljno i uvek na vreme. Mnogo im hvala što su nas podsticali da skijamo, kakvo je to tek uživanje bilo, slalom, veleslaom, spust. Vaša drugarica ima i prvo mesto u kategoriji ciciban, posle samo zahvalnice, nema veze, jednom naučiš da skijaš, znaš da skijaš, isto je kao i sa vožnjom bicikla. U mojoj postavci jedino se vožnja kolima teško uklapa, položila, a ne vozim, možda da i to poželim kao jednu od želja.
Mnogo sam čitala i učila o igranju. Igra kao mašta, prepuštanje, pretvaranje. Ja baš volim da se igram, najviše sa decom, mada i sa starijima može da bude interesantno igranje, na primer, društvenih igara. Dok se u igrama sa odraslima znaju jasna pravila, sa mlađima je pak uvek drugačije, neizvesno do kraja. Evo, nekih ideja, koje deca i sprovodimo u delo, što lična, što sva druga deca sa kojom imam kontakt. Ako deca imaju ideju, podržim ih i glumim sa njima, kada osetim da sam suvišna diskretno se povlačim. Mnogo vole i kada im ja dam ideju i tada uživam da menjam glasove, menjajući položaj tela, u zavisnosti jesam li baka, vuk, pevačica ili možda samo njihova drugarica. Volimo da ležimo na podu i zatvorenih očiju slušamo klasičnu muziku. Dobro, malo i varkamo, a nekada je sva čar baš u tome, da proverimo ko otvara oči, onda zajedno, kao balon, puknemo od smeha. Volimo i da imitiramo, najčešće jedni druge, da samo znate kako su moji trogodišnji drugari dobri u tome, a kada smo ljuti, besni, povređeni, igramo se cepanja drva. Dokazano je da, u najmanju ruku, neiskazana emocjia stvara grč u stomaku, pa, kako bismo to prevazišli, mi zamislimo da ispred sebe imamo panj, u ruci sekiru i snažno cepamo to zamišljeno drvo, uz glasno ispuštanje zvuka iz sebe, tj onog pomenutog tištenja.
Isto tako okrepljujuće može da bude igranje u snegu, od kliska i sanki, do pravljenja Sneška i Sneškice, ponekog grudvanja i obavezno ostavljanje otisaka. Meni je to najomiljenija igra, tada i ja varkam, čas zatvorim, čas otvorim oči i maštam dok ležim. Uhu, gde sve mogu tada da odem, a još ako je prvi mrak pao, a pahulje ulaze u usta i kvase lice, verovatno sam u Los Angelesu ili bar u avionu. Najlepše je kada svi četvoro tako legnemo, držimo se za ruke i nešto kao pevamo ili malo vičemo.
Оставите одговор