Postoje roditelji, postoje hranitelji, staraoci, postoje i roditelji, koji se ničim zasluženo tako zovu. Ovo je priča o takvim „roditeljima“, kojih ima na svakom koraku, verovatno i u svakoj zemlji, a iskreno se nadam da će LJUDI učiniti sve što je u njihovoj moći, da takvih bude što manje.
Išao je jedan dečak u jedan vrtić. U vrtiću se snalazio kako se već snalaze deca koja ne znaju da se igraju. Odnosno, deca kojima je jedini vid zabave da se biju ili biju druge. Zato što se roditelji sa pomenutim dečakom tako i jedino tako igraju. Ništa maženje, Ne ljuti se čoveče, igre loptom ili šta već obični roditelji praktikuju sa svojom običnom decom. Nego, bijemo se, zadirkujemo, pravimo čarke i smicalice i opet se bijemo. Vrtić, možda poneki tihi vapaj i ništa. Jedno obično ništa!
Dečak je krenuo u školu, pošao u prvi razred. Nastavlja da praktikuje jedini poznati obrazac komunikacije sa decom. U početku ih gurka, kao slučajno. Kako raste gura, zadirkuje sve otvorenije. Obični roditelji savetuju decu da ga se klone. Ne ide, dečak je uporan, traži pažnju i sve mu više prija epitet najjačeg, nedodirljivog. Dečak nastavlja da provocira, vređa, psuje drugoj deci najbliže članove porodice. Neka deca, koliko god vaspitana bila, pre svega su pravdoljubiva i nekada ne mogu da izdrže slične napade, pa reaguju, verbalno ili se naprosto brane. Kako to obično biva u pričama, nasilnik je ogroman, za glavu do dve viši od većine vršnjaka, sa najnevinijim izrazom lica, kada zatreba, pa se često dešava da mu više instance u školi veruju?! Da, da, veruju! Škola, kao i vrtić, ništa!
Da li je suvišan podatak, da je otac tabadžije uvek u rekordnom roku prisutan da brani svoje mladunče, samo ako ga neko pipne?
Deca rastu, oblici nasilja se povećavaju, pojačavaju, postaju sve ozbiljniji problem. Škola ćuti, zatajile reakcije, sistem truo, dečak je jači. Možda da se preostala deca ispišu iz škole kako bi grubijan mogao nesmetano da se edukuje i nadograđuje, pa se nastavnici i psiholozi onda možda i pozabave njime? Nije zgodno ispisati celo odeljenje, škola bi bila na lošem glasu. Bolje je ovako da se zataškava, pa šta ako malo dira decu, sve su to, kako reče jeden „roditelj“ dečje čarke. Mene je sada naprosto stid da ponudim rešenje, jer se kosi sa mojim elementarnim vaspitanjem? Šta bi se tada desilo, do kakvog bi se rešenja došlo? Udri, ako treba. Možda bi dalo trenutno rešenje, trenutno, jer bi se nasilnici još više osilili, pa, bismo opet bili na početku, koje traje već godinama…Zato ja ovakvu vrstu rešenja ne smem ni da nudim. Šta zapravo smem da uradim?
Eskalacija nasilja trenutno leži u jednoj bejzbol palici, koju će brižni otac dati svom detetu, Udri, po glavi, samo ako te neko dira! Čime će sada deca da se brane? Da li da im svima pokupujemo bejzbol palice? Da li mi mozak uopšte trenutno dobro rezonuje, kada se ovako nešto, kao roditelj, pitam? Ne znam. Znam da se plašim. Plašim se, a ne znam.
Ćutanje ili ignorisanje ovakve situacije, sigurno nije rešenje, jer sledeće što može da nam se desi, jeste da nam dete dođe kući okrvavljene glave. U najgorem scenariju, može i da ne dođe!
Možda sada svako od nas da se preispita i razmisli kakav bi izlaz iz situacije bio moguć, razgovara sa stručnjacima, reaguje trezveno, umesto ruku, nogu i pomenutih pomagala,“ isključi“ emocije i reaguje bar prijavom, ako uoči slično ponašanje, čije god da je dete u pitanju? Ili…kome je to dozvoljeno da bije moje dete ili bilo čije drugo?
And good night Serbia, where ever you are!
Оставите одговор