Noćas sam sanjala malu Vanu. Puno slatkih događaja sam videla, kao mali film da se odigrava, uz pomalo zbunjujući osećaj da se radi o nekom drugom. U prvoj rečenici se možda da naslutiti da može i patetični ton da se provuče, mada bih ga ja pre nazvala sentimentalnim, pa, da znate.
Mnogo sam mala, imam dve ili tri godine i neki crveni kaputić na sebi, bezbrižno trčkaram. Sve je bezbedno i svi su nasmejani. Ova sećanja su verovatno nastala iz priča mojih roditelja. A onda sam se na javi, pod utiskom sna, prisećala, u svega par minuta, mnogo godina detinjstva. Značajna figura u mom odrastanju bila je gospođa Vida, ona koja me je čuvala. Ja sam bila njena Ruža. Niko me tako nije nikada zvao, a ja i sada mogu da čujem te milujuće tonove kada mi se ona obrati, Ružo moja. Ruža bezbrižna, brza, pomalo prgava, doterana po Burdi, a onda poderana od igre ispred naše šesnaestospratnice. Ja sam se baš mnogo igrala ispred solitera sa Jelenom, Suzanom, Bokom, vrlo rano smo same išle do Rajkove pećine i sa divljenjem posmatrale punoglavce, koje smo lovile po barama. I ništa mi nije bilo gadno i prljavo, gadljiva sam bila jedino na slaninu i spanać. Skupila bih hrabrost iz džepa i rekla mami i tati da su mi u vrtiću sipali drugo jelo preko supe, kada već pominjem hranu, kao i da sam dobila šamarčinu od vaspitačice. To je sva bol. Čitala sam da neki ljudi žale što se u detinjstvu više nisu igrali. Ja sam onda imala sreće, jer u tom periodu sam samo to i radila. Dobro, jesu me moji rano uključili u učenje engleskog jezika, ali kako je profesorka Ana bila čarobnica i to sam doživljavala kao igru. Nisam ni o čemu brinula, bilo mi je lepo, baš tako, lepo. Kasnije kada sam krenula u prvi razred, opet po Burdi obučena, jedva sam čekala da dođem kući i što urednije uradim domaći, a onda se brzinom rakete sjurim stepenicama do prizemlja. Zazirala sam od lifta.
Period bezbrižnog detinjstva je taj do završetka četvrtog razreda. Posle smo dugo bili porodično razdvojeni, o tome sam već pisala i nije mu mesto ovde. Bila sam i tada brzopleta, pa je učiteljica Safeta savetovala mamu da sa mnom vežba brojanje do deset, a kako to nije urodilo plodom, onda do sto. Malo sam brojala, više sam varala, nisam imala vremena za brojanje. Nekako sam i brzo spavala, brzo jela, sve da nešto ne propustim. I nisam ništa propustila, osim epizoda „Dinastije“, a i to sam nadoknadila kasnije. Bila sam istovremeno osećajno i grubo dete, tako nekako. Jurio je jezik često ispred mene, mozak nije imao šanse da ga stigne i to me je, na žalost, dugo pratilo. Srećom mogu da nazovem da su svi meni bitni ljudi ostali sa mnom, jer ih je valjda moja ljubav osvajala, pa su mi prašatali, a onda sam se više trudila da pazim šta govorim. I danas mi je potrebno da brojim do sto. Isto kao što mi je ta stotka bila potrebna u situacijama kada sam se nešto non stop zaljubljivala i odljubljivala, mada je pitanje da li bi Dado tada postao moj prvi i jedini dečko? Bolje je onda ovako.
Htela sam da se bavim glumom i to je ovde poznat podatak, ali je meni zabavna činjenica da je to primetio prvo neko drugi. Moja sestra mi je dala da joj izražajno čitam neku knjigu, ja sam glumila likove i topila se od uzbuđenja, kao da sam već na pozornici. Pozornica sam bila i ja sama, što bi verovatno neko stručan adekvatnije objasnio, a ja ću na moj način. Čini mi se da sam bila mali Nadal u situacijama kada se povredim. Desi se na primer da povredim jednu ruku, u mojoj je glavi ječala nepravda da i druga ruka treba da oseti bol. Bez brige, prevazišla sam to.
Malu mene bih više hrabrila da sam znala, više bih joj verovala. Ne znam da li bih je savetovala da nešto uradi drugačije, možda da se manje plaši reakcije drugih i pojma smrti, a da jezik obuzda. Ostalo bih isto uradila kao ona tada. Ne bih je više pripremala za sutra, dovoljno je znala. Volela bih da je zagrlim jako i da plačemo zajedno ako nam se tako radi ili valjamo u peščaniku. Da, grlila bih je i ljubila i govorila koliko je posebna, drugačija i da u tome uživa, da ne doživljava svoja osećanaja kao uvrnuta, već kao suštinu svoga postojanja.
Drago mi je da se poljubila i sa Brenom i sa Johnny Deppom, znam koliko je sreće bilo u njenom biću tada.
Оставите одговор