Utopijo, evo me


Ne, nikako ne bih da glorifikujem sebe, toliko mana i nedostataka imam. Samo mi se nešto sviđa ovaj osećaj, pa je dobro i da podelim sa nekim. Imam ljubav, imam je mnogo, a nikada previše. Ne postoji termin previše ljubavi, bar ne u mom životu. Znam da svi imate to osećanje, samo ga, prirodno, shodno svom karakteru i pokazujete.

A ja sam danima, mesecima možda raspoložena da grlim svet. Koliko oslobađanja pruža ljubav i njeno permanentno deljenje. Ja volim da volim, volim uvek da volim i umem i da patim zarad toga, ali nekada me to i ojača, nekada nauči. Ljudi različito reaguju na moje izlive ljubavi, nekima je mnogo, nekima strano, a nekima, kao i meni, prija. Kada bih mogla da postavim neki film o meni maloj i srednjoj, kakav mi je ovo izraz, videli biste zatvorenu za ljubav, donekle napuklu mene. Durila sam se, nisam znala da sam oduvek tražila ljubav i napokon smo se našle.

Volim ljude, životinje, prirodu, muziku, ona me posebno inspiriše, uz nju letim i onda još više volim. Nisam od onih, a bila sam, jaka na rečima, a na delima ćorak. Ja  volim i delima, kao što osećam da i drugi mene vole. A lepo mi je i da me vole. Pomeram Mont Everst, preplivavam Indijski okean, preživljavam u prašumi i mada mnogi kažu da je pase i prevaziđena, imam Tajnu.

Htela sam mog muža da menjam, svašta sam mu zamerala, naravno nije se dao. A ne znam ni što sam htela da ga menjam kada mi se u startu iskreno predstavio, nije glumio. Sada znam, kada sam ja počela da se menjam, izgleda nabolje, uvidela sam neke stvari koje bi mogle da budu otežavajuće prepreke u našim budućim odnosima i godinama pred nama. Onda sam shvatila da je najpoštenije da mu pokažem u kojoj meri sam se ja promenila i šta sam kod sebe popravila, rezultat zapanjujuć, a ipak očekivan, počeo je sam da se menja, na još bolje. Dobro, sada bi on rekao, Kud ćeš bolje od ovoga?, a svaki dan je bolja verzija sebe, kao što se i ja trudim da budem.

Smejali smo se, bolje reći podsmevali, mami kada nam je govorila koliko nas voli, preko dana, pred spavanje, sa merom i ja sam naučila to pre nego što sam rodila njih dve. Ako ćete istinu, delimično od mame, delimično iz američkih filmova. Ne zalazim u detalje zašto se i kada to govori u filmovima, meni se to oduvek sviđalo. Danas nas četvoro imamo jedno drugo, gde je prirodno da ako se dugo ne čujemo, moja polovina, drvena naizgled, pita, fali li ljubavi danas pa se ne čujemo? Ili njih dve, koje umeju da kažu i pokažu ljubav i imaju potrebu za njom, kao za vazduhom, snom ili hranom.

Kada grlim jednu prijateljicu sitne građe, još sitnije od mene, ona kaže, dobro, dobro. Ja tada prestanem, ali vidim, osećam da joj je prijalo. Kada grlim one više od mene, propinjem se najviše što mogu, da zagrljaj dopre gde treba. Tako imam osećaj i sa nepoznatima, kada ih vidim zamišljene ili tužne, dođe mi da im priđem, nekada to i činim, časna reč. Neopisiv osećaj da ste nekome izmamili osmeh na tren, možda ulepšali deo dana i sopstveno zadovoljstvo i osećaj ispunjenosti, jer ste učinili nešto dobro za nekoga. Ceo svet ima pravo na ljubav, ceo svet ima potrebu, zašto to onda uskraćujemo jedni drugima, kao da smo večni, pa ćemo imati vremena za popravke?! Sad je ljubav u ovom našem obliku, sad treba i da je dajemo. Vraća se još jače.

Imala sam kamen, koji mi je značio u svim momentima, važnim, uzbudljivim, manje važnim, običnim. Izgubila sam ga. Znala sam da ću ga naći, ako ne isti, onda novi, verovatno bolji za mene. Danas sam ga našla i obradovala sam mu se, nežno sam ga oprala i poljubila. To je moj kamen, to sam isto ja. Stari će se već pojaviti, ako ne umom stanu, onda negde gde je potrebniji.

I zašto onda utopija, što mi to neki govore? Kao, odrasti malo, to ti je utopistički pogled na svet, ne pije vodu. Pa, evo malo sam i odrasla, nisam baš dete i osećaj voljenja, davanja mi raste u utrobi. A obzirom da ne mogu i odbijam da izvagam koliko koga volim, našla sam i odgovor, vi ste ga možda znali i pre mene, svakoga volim drugačije i to je prava definicija moje ljubavi. Ako ljubav uopšte ima definiciju.

Volim vas, osećam da i vi mene volite, iako vas ponekada davim svojim pisanjem ili izlivima nežnosti ili  kao što je rekla jedna moja prijateljica, ma pusti Vanu, ona voli ljude, nije uvek merodavna da iznese procenu o ljudima.

Da, volim ljude, ali nisam budala, niti mi prija da to neko pravi od mene, ja se samo od takvih sklonim i želim im dobro. Svima želim samo dobro, tako sam i ja dobro, tada smo svi dobro.

If I lose myself I lose it all!!!


Comments

Једно реаговање на на „Utopijo, evo me“

  1. Mihailo Djukanovic аватар
    Mihailo Djukanovic

    Vanci!Jedan moj dobar prijatelj/mozda ijedini pravi/,a ti ga znas,jednom mije rekao/mozda otprilike pre 20godina,ovako:“Bato!bas volim,sto volim“Meni se to dopalo i jos to pamtim i podrzavam te u tvom bicu!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *