Ovde sam gde sam i to sam što jesam, zahvaljujući mojim voljenim muškarcima. Ima ih trojica i svi su mi veoma važni. Ljubav prema njima je beskonačna, a njihova uloga nemerljiva. Da ih predstavim, oni su, moj tata, moj brat i ljubav mog života, moj muž.
Moj tata mi često govori, „otac kao kolac“ i upućeje me na mamu i tako čitavog života. Uvek uz opasku da mama zna bolje, a da on podržava. Dragi, dobri deda Mraz. Voleo je mnogo da mi kupuje i poklanja, igračke, časopise, knjige. Voleo je sa mnom da razgovara ozbiljno i sada to radi, misli da sam zrela i odrasla osoba. Verovatno da jednim delom to i jesam, mada mi je najlepše kada me on dugo grli i govori koliko i zašto baš mene voli, ako izuzmem činjenicu što sam mu ćerka.
Tata je mišljenja da sam uspela u životu i da je preponosan na mene, jer imam cilj, uredno izvršavam svoje obaveze i mnogo voli da me veliča kao mamu. Barem nekoliko puta godišnje me podseti da „sam ja njegova vekna hleba“, koju je on u rukama držao, kupao, jer mama nije smela, hranio, ponosno šetao, a onda se svi divili mojoj mami, „Blago tebi, on šeta decu po parku.“.
Presrećan je što sam završila fakultet, što radim i što sam vredna, mada me ponekad žali, pa, mami jadikuje, „Mnogo toga je na njoj, kako izdržava“, zaboravljajući da je to moj izbor i dogovor između mene i muškarca broj tri.
Tata me je učio geografiju i istoriju, matematike se nerado sećam, imena ulica i snalaženje u prostoru i uvek, baš uvek podvalačio da slušam moju mudru majku i da naučim da prećutim, „pošto si već na mene i ništa ne umeš da sakriješ…“
Sa podozrenjem je gledao na moj izbor mog muškarca, jer je stariji, iskusniji, boji se za mene, te mu je bilo potrebno dosta vremena da ga prihvati. Na našem venčanju se smejao i plakao, istovremeno. Sada se uglavnom smeje, doduše više sa našom decom, jer on je ozbiljan čovek, „ne ide da se samo tako smeje“. Donekle ga i razumem, obzirom da je deka i da donosi ponekad slične odluke kao njegove unuke, razmišljanja im se dosta poklapaju u poslednje vreme.
Moj brat je zabavan, mlad čovek, pun ideja, ćutolog na tatu, osim kada je mudar, iskren do srži, ima svoje snove.
Tukli smo se, naravno, kada smo bili deca, volela sam da ga bijem, dok me jednim rvačkim pokretom nije oborio na zemlju i ja se ponosno povukla. Zauvek ćemo pamtiti jedan šrafciger zabijen u njegovu glavu, od strane njegove voljene sestre, guranje, šibanje štapovima… Ono što je lepše, imali smo naše šifrovane poruke, krili smo jedno drugo, lagali mamu i tatu, ako je neophodno, a onda im sve priznavali na radničkom savetničkom, tako nam se zvao nedeljni ručak. Kada smo bili mali, sve je moralo da bude po mom, pa, i da se čokolada meri lenjirom, da on slučajno ne dobije više, morala sam da budem pametnija i on je mislio da je tako, „To ne znam ja, to zna V.“. Ne znam zašto je mislio da je tako, kada je on kao mali meni bio interesantan dok je ispod kuhinjskog stola isecao rubrike „verovali ili ne“ iz Politikonog zabavnika“, lepio ih u posebnu svesku i čitao, učio.
Jednom sam ga mnogo povredila, kada se uplašio da ću ga zauvek napustiti i mada mislim da mi je oprostio, o tome ni reč nikada nismo progovorili, kao da je to naš prošli život. U stvari, sigurno da jeste, jer me on voli ovakvu kakva jesam, ne osuđuje me i ne voli da savetuje, u najboljem slučaju može da me sasluša. Meni je to dovoljno. On, kao i tata, ume lepo da me grli.
Treći, mnogo važan, meni najvažniji muškarac na planeti, je moj muž. Baš lepo zvuči, moj muž. Sve mi je lepše, lakše i ugodnije od kako imam njega. Od kako imamo jedno drugo. Moj muž ume najbolje da me nasmeje i da sve okrene na šalu. Najčudniji je tešač koga poznajem, teši neobično, mada delotvorno. Imam sreću da me ne analizira previše, uglavnom sve razume, tako i moje promene raspoloženja, potrebu da pričam, a on da sluša, posebno ako mu se na nešto žalim.
Divan kolačić sudbine je moj muškarac, ume da se naljuti ozbiljno i odljuti krajnje neozbiljno. Smatra da mu je uloga da me čuva i brani, ponekad i od mene same, da bude moje drvo na koje se oslanjam, pa tako volim sa njim da vežbam igru poverenja. Ja kao padam na leđa, a on me uvek uhvati. Nakon igre me zafrkava, šta bi bilo kada bi on trebalo da padne, „Ljubavi, pa ja bih se razbio, ni nogu ne bi imala snage da mi pridržiš. Jesi sigurna da je to igra poverenja?“. Ipak, meni se sviđa ta igra i on uvek prihvati.
Najbolji je učitelj kojeg poznajem, bar iz oblasti kako kvalitetno voleti sebe. To me stalno uči, rečima, sopstvenim primerima, jer on sebe najbolje bodri i u odlučujućim momentima kaže, “ Ja sam najbolje rešenje za ovaj posao i samo su potencijalni saradnici na gubitku, ako tako ne bude.“ Kaže da još uvek slabo usvajam ovo gradivo, ali da će biti „nešto od mene“. Obožavam njegov smisao za humor.
Veoma me uvažava kao majku naše dece, uspehom smatram što se za sve u vezi sa našom decom dogovaramo i donosimo zajedničke odluke. Sve je otvoreniji za svaku saradnju, koja će biti od koristi našoj deci i nama. Ponekad me podseća da nisu naša deca centar sveta, već plodovi naše ljubavi, koje volimo, učimo, podržavamo, a da smo nas dvoje, naš Univerzum.
Baš je radost i zadovoljstvo sazrevati uz takvog čoveka.
Dragi tata, ja volim što sam tvoja vekna hleba.
Dragi M., osećam neopisivi ponos što sam tvoja sestra.
Dragi moj D., najmiliji čoveče, hvala što smo bili u pravo vreme, na istom mestu, C.B., pa, smo se prepoznali, a, ti moj život učinio najbogatijim na svetu!
Оставите одговор