Imali smo neku situaciju, u kojoj nije bilo najjasnije šta je kome važnije. Kokoška ili jaje, to li se desilo?
Znam da voliš pozorište, ali slabo imaš vremena da se posevtiš repertoaru. Isto znam da ćeš svaku moju želju ispuniti, ako ti kažem da mi je mnooogo važno da to gledam. Idemo zajedno i uglavnom smo zadovoljni, osim poslednje Bergmanove predstave, za koju ne možemo da kažemo da je loša, ali obzirom da smo hteli smeha, promašili smo, iako je emocija bila odlična. U stvari, prejaka. Ti mi onda kažeš, Umesto da me sada boli vilica i stežu mišići stomaka, mene boli glava i crno mi je svuda. A i slabo sam ti se raspitala za predstavu, odnosno saznanje sadržaja mi je, u mnoštvu dnevnih informacija, sinulo tek kada smo seli u Atelje. Pa, na tvoje pitanje, Ljubavi, hoćemo li se smejati, nisam stigao da vidim detalje, kažem, Onako, a znam da nećemo.
Ipak, činiš mi ta sitna zadovoljstva. Eto, mada se čini da bi preskočio sledeće putovanje, ipak pristaješ, samo još par detalja da sredim. Mnogo si mi dobar, najstvarnije i ja to cenim. Samo budalastija iz mene ponekad ne razume ta druženja i pričanja, na koja me uvek pozivaš. I volim što želiš da si sa mnom uvek, svuda i što mi slatko kažeš, Ja nisam momak, već oženjen čovek, volim sa tobom da idem. I onda kada u pozorište idemo zajedeno, možemo i na te tvoje, pardon, naše proslave. A i imamo Đukanoviće. Da su nam oni dobro njih radi, to mi je najvažnije, a dogovore ćemo lako.
Nekada i ne znam kako mogu moje reči da se protumače, te, mada sam ti podrška, ume da izgleda drugacije. I onda sam još milion i sto puta srećnija, izistinski, što smo tako važni jedno drugome i onda još slađe zvuči kada mi naša J.H. kaže da je to retko. A, ja , Dado moj, ponosna, jer ako se ne čujemo dugo, ti me zoveš i pitaš, Je li nas ko posavađao, ljubavi moja? A, ona, što se sa njom ljubim sto puta, kaže, da bi nas kao par prepoznala i u drugim okolnostima. Tako nekako, malo učenije zvuči iz njene glave ova misao.
Ja silno verujem, i onda kada me kopka, da bih ja umela i sama, ali sa tobom je bolje. Ispunjenije. Lepše. Jer i kada se svađamo, ja znam da je rešivo, bez straha da će imati neke jake posledice. A na konstataciju naše kume koliko ja volim tebe, ti iz topa odgovaraš, Kumo, ja znam isto to, samo ne pišem, ih, kad bih ja pisao, pa, pojeo bih sva njena pisanja. Ma, stvarno?!
Volim i što se izdaleka vidi, kako kaže moja najbolja prijateljica u živoootu, da smo se čekali jedno za drugo. Volim i što se vidi to u reali, po bosanski rečeno, mani ove reči, a ako si mi nešto zamerio, to je ispravljeno odmah, kao i kada ja tebi kažem, a ti voliš da mi naglasiš, Dobro, razumio sam, nemoj mi više ponavljat’, to je to, sad znam. Volim što se imamo i što osećam da ćemo se imati i kada one odu od nas. To je fakat. I kao što učim da sam sebi centar sveta, kako ti već znaš, tako znam da će ta dva centra biti zajedno, do onda, kada neminovno bude da se raziđemo. A imam tvoje obećanje da ćemo i na taj put zajedno. Obećao se Boske! Znaš da pamtim.
Večeras ćeš opet da hrčeš i sviraš muziku za mlađu, starijoj i meni i dalje bruji. Neka bruji, mislim se, znaš kako je dosadna tišina noću. Ti mi dođeš kao sredstvo protiv mraka, kao autan protiv komaraca. Pa, me bodriš da odgovorim, da ne ćutim na izazove, kao skoro na poslu i ja se osećam super jakom tada. I mada znam da ću prećutati, imam rezervu za slučaj da progovorim.
Nisi sveti Dado, nisi čudotvorac, al’ na mene odlično deluješ. To mi je baš važno. Iz mene dobro krene, šta god da je, jer imam podršku. Kao večeras, kada sam ti se kao požalila na N.N., onda kao da sam to i rekla, mada ja nisam ti. Teže kažem i mnogo biram kako ću, a nekada baš treba, kao što ti radiš, da sledim Radovana III i one stvari koje ostavljamo u toaletu.
Živeli ti i ja, koliko nam odgovara, od sada i tako…
Оставите одговор