Месец: јун 2015.

Licna ispovest i zahvalnost…

Kada si me radjala, borila sam se za zivot, jer mi se, po tvojoj prici, obmotala pupcana vrpca oko vrata, pa su lekari morali da koriste vakuum, da bi u jednom momentu rekli~Ostavi dete, spasavajmo zenu…~. Ti si na te reci odlucila još vise da se boris, jer si htela bas mene. Kazu da ta poteskoca, kada se detetu obmota vrpca oko glave, posle nekako i odredi to dete, coveka u odredjenom smislu…

Obozavala si me i sve u vezi sa mnom. Mislila si da sam najlepse dete ikada rodjeno. Mnogo godina kasnije ti je tvoja mama rekla, da ni M., ni ja nismo najlepsi, no to nije smelo da ti se kaze. Oblacila si me po Burdi, kupovala mi stvari u inostranstvu, igrala se sa mnom i veoma vodila racuna da se dobro i vazno osecam i kada je nakon moje druge godine dosao M. To je uticalo da dugo verujem da sam posebna, u svakom smislu.

Kada sam napunila pet godina, procenila si da je pravo vreme za ucenje engleskog jezika i tu si nam vrlo pazljivo izabrala A., koja je ucinila sve da ja taj jezik i zavolim. Podrzavala si moju zelju za sportskim aktivnostima, gimnastika, atletika, skijanje. Rano si me uclanila u biblioteku, malo si mi sugerisala koje bi kjnige trebalo da uzimam na citanje, malo manje si me pustala da sama to radim, jer sam vise volela ~laku literaturu~, kao i moja cerka.

Upisala si me u muzicku skolu, sa namerom da zavolim lepo, sto mi se u pocetku dopadalo, kasnije sam znala da se ljutim kada me sa 12.sprata zoves da krenem na cas, dok druga deca ostaju da se igraju u parku. Ljutnja me je kratko drzala, jer sam se osecala mnogo dobro kada bih u muzickoj napredovala.

Skolske obaveze su bile delimicno moje, delimicno zajednicke, kada bi ostila da pocinjem da zabusavam. Tada bi me ucila da razlikujem vazno od nevaznog, podvlaceci fluorescentnim flomasterima ono sto bas treba da znam.

Onda ide malo osetljiviji period, kada smo dve godine ziveli odvojeno od tebe, dolazila si vikendom i tada si mi bila veoma malo draga, jer si glumila kontrolora, danas znam, veoma opravdano. Oko sedmog razreda krece bas buran period, koji smo svi tesko podnosili. I tada si me hrabrila da to mogu da izguram. Gimnazija je samo prividno, prvih godinu i po, delovala kao dobar izbor, gde sam se pronasla i smirila. U tom periodu sam osecala neku neobjasnjivu odbojnost prema tebi, smetalo mi je sve u vezi sa tobom. Ne znam da li ocekivano ili ne, tek i tu krecu turbulencije, mnogo intenzivnije nego u osnovnoj skoli. U tom periodu smo cak mislili da cemo se zauvek rastati…ipak su, hvala svemiru, visoj sili, bogu postojali drugaciji, bolji planovi za nas. Dobila sam drugu sansu, ne znajuci koliko sam vas sve povredila, jer ste mi sve po automatizmu oprostili.

Na fakultetu pocinjem iskreno da te volim, razumem i mnogo vise cenim sve sto si radila za mene. I stvarno razumem zasto si bila onoliko zahtevna, to me je trglo i vodilo u dobrom pravcu. Jesi me malo gnjavila da se ne opustam, jesi insistirala da ako hocu da oduzim studije, onda treba i da radim. Izgurale smo i to. Zahvaljujuci tvojoj bezgranicnoj ljubavi i veri u mene, onda kada ja nisam imala apsolutno nikakvu pozitivnu sliku o sebi i kada mi je samopostovanje bilo do clanaka i onome sta zelim, polako sam se pronalazila. Ti si me hrabrila, podsticala, motivisala, pa je dalje skolovanje dobro proslo.

Kada sam i sama postala mama, cini mi se da sam jos vise cenila sta si sve radila za mene, bolje razumela. Fale mi reci da se izrazim koliko si mi se nasla, pomagala, bila naprosto tu. Sa rodjenjem drugogog deteta nasa veza je bila dublja i zrelija, a svet oko mene je svedok da nisam uvek laka za saradnju…

Ovo je sve ukratko napisano, iako mozda ne deluje tako, jer u stvari imam potrebu da ti se zahvalim…

Hvala sto si bas mene zelela i tako se grcevito za mene borila, hvala sto si me razumela, vise slusala, manje pricala, hvala sto si cutala kada je to trebalo. Hvala sto si me naucila koliko je vazno da se grlimo i da je u redu da taj zagrljaj dugo traje. Danas i ja umem da grlim. Hvala ti za svaku krpicu koju si mi kupila, cak i kada nije bila po mojoj meri. Hvala ti za svaku neprospavanu noc, nocno ustajanje i pokrivanje. Hvala ti za svaki rucak, koji mi i danas kuvas da mi olaksas, pa nosim te tegle i posude po prevozu. Evo, vise ti ne zameram ako nisu upakovane u najfiniju kesu, bas sam napredovala, zar ne? Hvala sto i sada hoces da cuvas nasu decu, mada znam da ti nadjem zamerke, no evo, vezbam da ih progutam , da imam bolju ulogu od uloge lovca na greske.

Hvala sto ti je stalo da moja polovina i ja izlazimo, budemo sami, negujemo nas odnos, pa ti bas tada spontano izrazis zelju da deca spavaju kod vas. Hvala sto nam kupujes karte za pozoriste, jer ti imas vise vremena da se provozas do grada, da se ja ne mucim.

Mama, ovo je vec preobimno, a ti volis ovde i sada, kratke i jasne izraze. Vec sam duboko zasla u termin preopsirno i cini mi se da bih jos beskrajno mogla da pisem. Gotovo sam sigurna da ce biti predugo za citanje bilo kome, ukljucujuci i tebe, no ipak sam napisala.

Nadam se da cu upola biti dobra mama, kao sto si ti meni, iako govoris da je tvoja mama bila bolja od moje. Eto, a u tinejdzerskim godinama sam se zaklinjala da cu biti sigurno bolji roditelj i od tebe i od tate…

Draga moja mama, zadovoljstvo je moje sto se poznajemo…

Ona ima sjajnih 90 godina, trenutno vodi vaznu borbu, uskoro ce joj rodjendan, ime joj je Nana, moja Nana.

Pamtim nase dane po smehu, palacinkama, rekord je 100 komada za Milosev rodjendan, na 2 tiganja, po jednom praziluku u predelu moje glave, kamencicima u Makarskoj, „Dunje ranke“ izvedbi i koje cemu jos.

Nana je zabavna gospodja, koja cita svete knjige, jer to voli, gleda Zikinu sarenicu, ne voli Tasovcevu frizuru, mada joj se on dopada, „Evo, nikome nisam priznala, ali sad vam kazem, ne podnosim ono sto on ima na glavi, a dobar je covek.“.

Nije mi bas jasno kako to da se nisam pripremila da moze da bude i drugacije, da se vidjamo u secanjima i uspomenama, kao da sam mala, pa mi je to nekako promaklo. Ne znam zasto bas toliko prezivljavam njenu borbu, jer koji god ishod da bude , ona je pobednik. Svojim duhom, optimizmom, tolerancijom, a pre svega, diplomatijom. To bih volela da sam vise naucila od nje, zna kada je bolje da ne kaze, kada da reaguje, a kada je mudrije da prepusti da „prespava, pa ce sutra znati“. I moj tata i moj zmu je cesto citiraju i stidljivo pomisle kako bi bilo bolje da smo mama i ja malo vise na Nanu.

Zabavne su njene price o njoj i njenom Ljubi, kako su ih njihove porodice spojile, njena ogromna ljubav prema njenom bratu, zarad koje je cesto zafrkavamo, „Nano, evo stigao ti bata…“, odmah nekako lakse hvata svoje stake i ustaje da ga pozdravi, tako je naucena. Zato je mnogo i negovala taj  odnos izmedju Milosa i mene, prilicno je uspela u tome. Ona sve nas mnogo voli, ali od nje treba da ucim i kako da volim sebe, jer ona zna da okrene glavu i nece da ima posla sa blesavima, tada je znala da ode u svoju basticu i okopava je. Tu u Beogradu, napravila je takav svoj mir i lepotu. Jednom dok je kopala naidje na puza i lagano ga prebaci preko glave. Nakon par minuta naleti na jos jednog, uradi isto i kaze mu „Evo te, kod kolege.“. A sto smo voleli Misa i ja da gledamo kako imitira lalu, kako otvara i zatvara svoje latice i uziva u nasem smehu, pa, nam to ponavlja bezbroj puta.

Zabavno je bilo kada je mom zmuu rekla, „Dobro da ste se vencali, taman sam mislila da te pitam jesi li ti ozbiljan sa mojim devojcetom. Jer, ako nisi, begaj…“, danas ga zove „moj unuk“. Ona ima najboljeg zeta, iako su mnogo toga ona i njen zet preturili preko glave(on neopozivo tvrdi da je ona najbolja tasta), zna sve narodne lekove i recepte, cesto pominje svoju uciteljicu, svi iz politike su lopovi, svidja joj se Djokovic, obozava Cubru, voli Vuka i Vesnu, voli Ljubinku, putovala je avionom, imala je mercedesa i vocaru i kafanu, ne zna sta bi bez Dragane njene. Dragane, Draguce….

Kada smo bili mali cesce je bila na Misinoj strani, on je brat i treba da ga slusam, kasnije nije bas priznavala da je bilo tako, vazno da se volimo. Mi se bas volimo i stalno jedno drugog obavestavamo o promenama u njenoj borbi i znamo da je Nana CAR. Car koji uspavljuje moje tadasnje dvogodisnje dete i ja sa divljenjem gledam u njih dve zagrljene. Tada mi proleti misao da je razilka u godinama izmedju „njenog parajceta“ i nje samo 80 godina i ne znam zasto je u poslednjem susretu rekla da „bi isla do Ljube“, kada je obecala da cemo jesti tortu za njen jubilarni rodjendan…

Vazno je veoma, da i Drina i Iris znaju da otpevaju,

„Lutko moja lutkice, hajde da igramo… Izula sam cipelu, majstor je popravlja. a sutra cu u skolu, ako Bog da zdravlja…“

Ne znam kada sam uspela da se upletem u ono sto Izet, lik iz Nanine omiljene serije, kaze „Dje se to meni moze desiti….“

 

 

Rizikujem svesno da sve zazvuci pateticno i mnogomajcinski, no ipak pisem. Apsolutno preskacem struku i sva druga saznanja, imam potrebu da pisem kao mama.

Redovno vezbam yogu i redovno premotavam film dok radimo yoga nidru. Tako je i te veceri bilo. Ne znam odakle bas tema majcinstva u vreme potpunog opustanja, tek mozak je vrteo bezbroj informacija. Prva je bila kako bih volela da sam vise uzivala u mojim devojcicama, u periodu koji najkrace traje. Dok su bas bile bebe. Kako bih volela da sam ih duze i neznije dojila, da sam manje zurila da pozavrsavam jos 206 stvari, cim budu site. Sada mi se cini da bih umela bolje. To znaci uzivanje u njima dvema. Mogucnost da bih kao treci put bila sjajna je konacana, ovo je moj maksimum. Ipak i u vezi sa tim sam se preispitivala. Jednog dana necu moci,a mozda cu bas zeleti da se ostvarim i treci put u ulozi mame. Hvala svemiru na prijateljima, pa mi je tako jedna od onih prijateljica za ceo zivot rekla, ~Mislim da ni ti, a ni svi mi oko tebe ne bismo podneli jos jednom.~. Hvala joj na tome, spustila me na zemlju i sada znam koga treba da zovem u trenucima kada za necim zalim.

Vodjena sopstvenim sanjarenjem, stalno u glavi komplikujem, cesto zaboravljajuci koliko je lepo da sada uzivam. Odlucila sam da imam prava da sanjarim, bez da previse odletim, imam pravo i da se secam, dok cu setu ostavljati po strani i pokusti da naredne dane i periode ucinim boljim, drugima i sebi. Eto, secam se da nisam bas nista znala o prvoj komunikaciji sa bebom, da je zdravo i korisno da se bebi obracam, iako ona ne moze da mi odgovori, a toliko sam literature procitala. Moj zmu je redovno komnicirao sa bebom i zamerao mi da previse cutim kada sam sa njom. Onda ja kada cujem da se vrata stana otvaraju, brzo pocnem da joj se obracam, tepam, salim se, a u sebi umirem od smeha, sto joj pricam, kada ne moze da mi uzvrati, jedva cekajuci da on preuzme ulogu zabavljaca, a ja da se, avaj, okrenem kucnim poslovima. Jedna prijateljica mi je za taj period bebinog i mog zivota iznela svoje zapazanje, ~ Tehnicki si bila odlicna mama, ali emotivna povezanost sa bebom prilicno slaba.~ Realno, pitanje je koliko bih i sada umela bolje. Dobro, vezbala sam sa  drugom bebom, osecala sam da ima vise topline u obracanju, ali to sam radila jer tako treba i zato sto mi je pomalo postajalo prijatno. Takodje, nisam se odmah zaljubila u svoju decu, hocu reci, da su mi tek vremenom postajale bliske, lepe, vazne, neophodne. Od pocetka sam imala potrebu da ih stitim, no ljubav je rasla srazmerno vremenu koje sam provodila sa njima dvema. Jedno vreme je mama broj 1 bila ljubomorna na mamu broj 2, o cemu postoji anegdota u vezi sa kidnaperima, no ipak nije za da se napise ovde. Koliko god da je sasavo zvucalo, naucila sam da sebe ne osudjujem zarad toga, dala sam sebi za pravo da se tako osecam.

Verujem da sam bar nesto naucila iz gresaka i da cu umeti na njih dve da prenesem ljubav prema lepom, radicu na nasem medjusobnom poverenju, savetovacu kada osetim da je potrebno, ucicu da precutim kada je to bolje, nego da kazem, skakacu sa njima uz njihovu omiljenu muziku, dobro mozda ne bas uz svaku, vise cu da slusam, manje cu da pricam. Nadam se da ce biti malo situacija kada cu  ih, kako starija kaze, izblamirati , jer ce ih neminovno biti, a vise onih gde cu im prijati, taman onoliko koliko one zele. Najvise od svega cu se truditi da umem da prepoznam momenat kada dodje vreme da ih pustim…

Volim vas, o, bas vas volim, najjace na svetu!

Opet moja trema i ja. Srecom, stimulativna je, cak nekako motivaciona. Na temu polaska u sledeci razred, kod nas je to peti. Jutros mi starije dete saopstava da zna ko ce joj biti razredna i da je to jedna cool zena, ona vec zna, a da se uciteljica trudila da razredni~a bude osoba koju ce vidjati svih pet dana u nedelji. Pozitivna je i poletna, pomalo uplasena. Kaze, kako cu ja da nastavim bez moje uciteljice, mastala sam da cemo biti zajedno ceo zivot. Hrabrim je da hoce, samo na drugaciji nacin.

Od kako je krenula u vrtic, pokazivala je odredjenu i zrelost i nezrelost, istovremeno, volela je da ide u isti, a volela je da preskoci putovanja sa vrticem. Sklop okolnosti je bio takav da ni sa skolom, do zavrsenog cetvrtog razreda, nije bilo putovanja, za cime nije posebno zalila. Njena povezanost je takva, da kao sto silno voli uciteljicu i unapred malo pati, tako je volela vaspitacicu i dan danas redovno odlazi u vrtic da se izgrle. Tako je najsigurnija.

Radili smo na sticanju radnih navika, dobrim delom smo uspeli da se izborimo i naucimo, da nakon obaveza ide zadovoljstvo. Ucim sa njom da odrastam, pratim je, pomazem kada zatreba, te prelazak na visi nivo, pokusavam da prihvatim kao sustinski lepu neminovnost. Zbunjena je, a radoznala, ja kao mama, takodje.

Moja druga, sedam godina mladja, cerka, mi dokazuje da mnogo toga ne znam o roditeljstvu, tj da znam po nesto, no da imam mnogo ponovo da ucim. Razlog lebdi u vazduhu…Razlicite su, veoma. Sto je divno, zato ponovo vezbam i odrastam i sa njom, Ona je odlucila da zeli da putuje sa vrticem na odmor, sa nepune cetiri godine i pred put je ponavljala, blago meni, blago meni. Govorila je i ja sada idem,a ona ostaje, jupi! Starija je rekla, kada je bila sigurna da je mladja stvrano otputovala, zivela sloboda, e, sada cu da citam sve njene knjige koje mi ona ne da, mada me ne interesuju i da se igram sa svi njenim igrackama…

Naslov mog pisanja odnosi se na obe, jer se ucim razlicitosti. Koliko puta smo moja polovina i ja analizirali, da li sve dobro radimo, jer ono sto kod jedne daje rezultate, drugu ne zanima uopste i obrnuto. Uvece se vole, posebno starija voli uvece mladju da drzi za ruku dok ona spava i da ljubi, dok mladja stalno ponavlja, volim samo tatu, mamu, D. Veoma im je stalo da su tim, kada jedna dobija kritiku, sto mi posebno ispunjava srce, dok sa druge strane jedva cekaju jedna drugu u necemu da predju. I zato stalno uci i ucim, neki doktor za mame da postanem. Nema sanse, jer taman kada mislim da sam savladala lekciju, iznova me iznenade nekom reakcijom, situacijom za koju sam bila ubedjena da smo apsolvirali.

Da skratim, onako majcinski, divno je sto su razlicite, zivela razlicitost medju njima dvema i medju svima nama. Bilo bi monotono da je drugacije i ne bi se zvalo zivot, vec verovatno copy~paste.

Divno je kada si svoj, bas takav kakav jesi i ja te prihvatam i volim bas takvog.

Srecan nam prelazak na visi nivo…

Kada sam bila mala bilo mi je veoma vazno da znam ko mi je tacno najbolja drugarica i kome sam ja sve najbolja drugarica. Onda smo po cuvenim leksikonima maltene brojali ko je kome sve najbolja drugarica. Bilo je onda tri najbolje drugarice i to je to.

Danas znam iz nekih studija i reci uglednih ljudi, koji se bavi psihologijom, da pre 12.godine tesko da moze da se formira odnos najbolja, najbolji drug, drugarica, a tek prijatelj… Iskreno receno srednji napredak je uocen u mom slucaju, jer i dalje volim da ih imam nekoliko i stvarno ih imam, s tim sto su njihove uloge u mom zivotu toliko razlicite da se svaka moze nazvati najboljom na neki nacin, uz napomenu da imam jednu najbolju drugaricu u zivoootu, kako kaze drugarica moje cerke.

Zasto uopste postoji potreba za ovkavim izrazavanjem kod odredjenog broja ljudi, zasto je to vazno… Znam zasigurno da ima divnih ljudi koji se uopste time ne bave. Ipak, meni je bilo vazno. Mozda je to neka potvrda, dokaz ljubavi, nesigurnost, posesivnost…moje drage drugarice bi mogle sigurno da iznesu svoje vidjenje.

Kao takav model, nesvesno sam verovatno to prenela i na svoju cerku, kod koje se, srecom, nije to bas tako primilo, nadvladalo je ocevo glediste, da je u redu da stalno imas mnogo drugarica, u redu je i da imas samo jednu, a da ce prava tek da se desi. Tako ona i menja, deleci to za sada samo sa nama, svoje vidjenje najbolje drugarice. Ova mi je za zivot, ova mi je u skoli, ova mi je privatno, sta god to znacilo.

Secam se kako je mene bolelo kada bi, u prvom polugodistu prvog razreda, tuzno prokomentarisala da je ~zakasnila da sedne u odeljenju sa onim sa kim je zelela, pa je bila prinudjena da sedne sa nekim sa kime je to manje zelela~, jer nije dosla dovoljno rano u skolsko dvoriste. Mene je bolelo, znala sam dugo o tome da razmisljam i smisljam kako da joj pomognem, da bi ona to vec za 2 minuta zaboravila i sutra dosla sa pricom ~kako je bas sve bilo super, ukljucujuci i sedenje~. Otprilike u to vreme, negde na polovini prvog polugodista, uciteljica je odrzala roditeljski sastanak i kao najvazniju poruku istakla, da bi bilo pohvalno da se ne mesamo u deciji izbor, da se ne trudimo da resavamo njihove nesuglasice, jer dok smo mi jos uvek ljuti, oni se opet zajedno igraju. Mi smo se time i vodili, prilicno dobro, do momenta kada je u trecem razredu izabrana za vodecu ulogu u odeljenju. Te veceri je bila van sebe od srce. Sutra je vec bila veoma zbunjena i tuzna. ~Mislila sam da me svi vole, od juce me ne vole svi, neki su za mene, neki protiv. Ne razumem zasto, ne zelim vise da budem to za sta su me izabrali, ne znam ni zasto su me izabrali kada su sada protiv.~ Od tada joj saljemo poruke tipa da ima pravo da bira koga ce da voli, kao i da drugi imaju isto pravo. Razgovarali smo, citali strucnu literaturu, konsultovali strucne osobe i shvatili da napredujemo. Vezbamo da je vazno od koga poruke dolaze, kao i da iste ne treba shvatati previse licno, jer su ovakve i slicne situacije promenljive. U prilog tome idu i iskustva nasih starijih dragih ljudi, koji su nam licnom primerom pokazali, da ima perioda u zivotu kada ste sa nekim nerazdvojni, a ipak se desi momenat razdvajanja, koji niposto ne treba da znaci da je to kraj svega. Naprotiv, zivimo dalje, stalno upoznajemo nove ljude koji nama bogate zivot, kao i mi njima.

Ipak, postoje oni ljudi, sa pocetka teksta, koji ostanu za ceo zivot, mozda imaginarno, a vrlo verovatno stvarno i to je vise nego ljudski, kao sto je prirodno da u prijateljstvima ima uspona i padova, te tako imam srecu da ima prijateljicu od pete godine nasih zivota. Nas odnos je bio prilicno dobar, pa turbulentan, danas deluje da je sazreo i stao na svoje noge. Evoluirao je.

Jedna, dve ili vise drugarica, prijateljica, dobrih, najboljih, za ceo zivot, za odredjeni period naseg zivota, svaka od tih veza zahteva negovanje, osluskivanje, cinjenje ljubavi radi i uz malo srece odnos ce rasti, a mi uzivati u plodovima istog.

Iskreno verujem, kako mi je neko rekao, da u realnosti nema slucajnosti. Svaki nas odnos sa odredjenom osobom trazi davanje, a mnogo manje analiziranja i lovljenja gresaka. Pravi prijatelji to ne rade.

Prijatelje razumemo onda kada im je potrebno i volimo ih bas takve kakve jesu,ako smo se vec izabrali za prijatelje.

Maša i Borko su bračni par, godina izmedju 60 i 70. Zajedno su preko 40 godina, žive uglavnom ustaljenim penzionerskim zivotom. Imaju decu, unučaf, povremeno izlaze i druže se, češće su kući, uz televiziju , muziku i knjigu.

U mnogome su tazličiti, a ipak su zajedno. Nameravaju da tako i ostane. Pomažu decu svoju, ručkovima, salatama, čuvanjem dece, savetima, razgovorima i jos po nečem, odani su prijatelji.

Kratak je uvod o njima, jer bi mnogo teksta bilo potrebno da se objasne odnosi, ali suština ovog pisanja je njihova promena. Promena od kada su prestali da budu radno sposobni, kada su počeli manje da vode računa o nekim stvarima koje su im ranije bile bitne. Druženja, izlasci, kupovine, spoljašnji izgled, uredjenje životnog prostora. Nije se nista promenilo ni na lošije, ni na bolje, jednostavno se promenilo. Maša i Borko stare, a što su stariji to više sliče svojim unucima, pa ih rodjena deca ponekad teško prepoznaju. Osim što se brže  umaraju, sporije hodaju i razmijaju, sve se više prisećaju svojih mladjih dana, prepričavaju dogodovštine iz predškoloskog uzrasta, prisećaju se, ljute se retroaktivno na neke svoje odluke, ponekad i nokte grickaju.

Sve češće vole da sede na podu i tako provode vreme, sa unučićima se relaksiraju puzrći i glumeći . Na sličan način njihovoj unučadi, iz pomenutog položaja ustaju, pridržavaju se kada se penju, pridržavaju se kada silaze i kada ih neko posmatra od pozadi, njihovi pokreti veoma sliče dečijim.

Njihova razmišljanja takodje liče na dečija razmišljanja, kada se daju predlozi kako je najbolje nešto da se  uradi, kako napraviti, saveti za „da te ne produva vetar“ ili kako se sakriti od promaje, koji čaj piti ako je dete, pardon unuče prehladjeno, jer se u njihovo  vreme drugačije radilo, a ovo novo doba tehnologije, to je nešto teško razumljivo.

I sve me nešto  tera da razmišljam u pravcu filma “ The Curious Case of Benjamin Button“…. Tako verno dočarava i pomaže  nam da razumemo one koje neizmerno volimo, koji su naša podrška čitavog  života i pidseća nas kako se uloge menjaju, kako je roditeljima potrebno ohrabrenje  i motivacija , kako sve izraženija želja za  negujuć odnosom, istim onim koji smo dobijali kada smo bili mali,  i kada su nam roditelji predstavljali čitav svet. Jasno i danas vidim nanu i stariju ćerku u periodu njenog prohodavanja. Ćerka se nesigurno pridržava za sve što joj je pri ruci, a isto čini i nana iz bojazni da ne povredi tek izlečen slomljeni kuk.

Baš je sjajno kada to otkrijemo i spoznamo kako možemo da uzvratimo, da volimo, prihvatamo promene, upoznajemo neke nove ljude, suštinski iste, ali u mnogo čemu drugačije. I ako hoće i dalje da nas savetuju mudro je saslušati ih , dati na važnosti govorniku, a uraditi kako mislimo da je najbolje. Bez osude, sa puno topline i razumevanja… I onda čivek oseti lepotu, zadovoljstvo, jer je uzvratio, zahvalio, razumeo svog roditelja koji je će to uvek i biti, samo se malkice promenio, ostario je.

Kakvo je bogatstvo kada imamo jedni druge i sto se periodično jedni na druge oslanjamo.

Tada znamo da smo živi.

Iskreno, vec dugo planiram da pisem, iz ugla roditelja, pomalo i iz ugla nekoga ko uci i vaspitava decu, o uticaju muzike na detinjstvo, formiranje licnosti deteta i na kraju i o muzici kao izboru.

Muzicki sam skromno potkovana, zavrsila sam nizu muzicku, ali kao roditelj se joj uvek „kujem“ kako da deci usadim ljubav prema lepom, u ovom slucaju prema muzici. Veoma stara izreka nas podseca da „o ukusima ne treba raspravljati“, sa cime se se u mnogome slazem, ali kada odredejni tonovi i tekstovi vredjau ljudsku inteligenciju, e tu prosto moram da reaguje.

Nije mi poznat podatak da je klasicna muzika ikome nanela bilo kakvu vrstu ostecenja, pa je ipak retko zastupljena u kucama i nekim mestima koje posecuju deca. Ok i to je deo edukacije, trebalo je neko da uputi roditelje sadasnje dece u lepotu iste, a te roditelje je trebalo da usmere njihovi roditelji…lanac je predugacak. Prihvatam da svakome i ne prija previse klasicne muzike, ali odslusati ponekad npr“Carobnu frulu“ , svakako ne moze da steti, a sto je cesce slusamo, mozak sve vise ima potrebu za lepim tonovima.     Sta je sa decjim pesmama, pri tom ne mislim na one na kojima smo mi odrasli, mada su neprevazidjene, ima predivne muzike za decu koju su stvarali sadasnji autori, bozanstvene melodije i naivno, lepi tekstovi.

Porazavajuci je podatak, da kada su neki mladi ljudi, koji su na nekom otvirenom prostoru odrzali radionicu deci  o nekoj drugacijoj muzici, elektronskoj npr, i pitali decu da malo ona sama komponuju na njihovu omiljenu pesmu, deca su govorila da znaju „Cecu i Grand“. Jedna devojcica je cak rekla „…ali ja samo to znam.“ Uticaj sredine je nemerljiv, slazem se, ali nije li jos vaznija cinjenica da edukujuci decu kod kuce, smanjujemo rizik od mogucnosti priklanjnja muzici koja deci salje poruke tipa, “ Zicer, zicer, hladna sam kao spricer“ ili kao potencijalni najnoviji hit, “ Momci u plavom, imam losu vest, pozitivna bicu ja na alko test…“. Ok, kako cemo da objasnimo znacenje ovih i slicnih tekstova, kako , kada objasnjenje ne postoji.

Skromni dopronos, ali ne beznacajan, jeste slusanje kvalitetne muzike u nasim kucama, a zna se sta je kvalitetna muzika, odvodjenje dece u pozoriste, Beogradsku filharmoniju, na decije koncerte, razgovor sa decom, cak i preslusavanje i analiziranje pomenutih tekstova, citanje knjiga deci, ucenje o umetnosti i sve ti upakovano u formu igre. Bas moze, vredi pokusati, deca ce vec znati da prepoznaju. Naravno, verujuci da cinimo dobru stvar i da ce spoljasnji uticaji biti kratkog daha, jer kroz to je neminovno da ce proci, ali ako im od malena ukazujemo na lepo, lepo ce i pobediti.

Ne mislim da sam utopista, naprotiv, sto vise odredjene radnje ponavljamo, one postaju nasa potreba, rutina i mozak trazi jos.

Ucimo sa decom, pratimo ih, rastimo sa njima, uvazavajuci njihove potrebe, ali uvek imajuci na umu sta je za njih korisno, a sta stetno. Svakao da nije korisno, ma koliko primamljivo izgledalo i zvucalo, da im smisao bude Tarapana, Aspirin, Poziv i slicno.

“ Srecne su sve porodice, prijatelji i zajednice koje shvataju da su deca nas najveci blagoslov, jer njima pripada isceljenje sveta i covecanstva…“.

Onda ne postoji dilema sta je dobar izbor muzike, jer lepo je uvek lepo!

Suncano po podne, u mom omiljenom kraju. Autobus se priblizava stanici na kojoj silazim. Slusam omiljenu muziku i sve je lepo. Iznenada vidim na platou parka decake, njih desetoricu, kako se tuku. Vidim i prolaznike, raznih starosnih dobi kako prolaze, ne obaziruci se, uopste. Dam sebi rec da cu mirno proci, kao i svi prolaznici, jer sam ovako sitna, a preosetljiva, nekoliko puta lose prosla kada sam u slicnim situacijama pokusla da reagujem.

Kako sam se priblizavala situaciji, srce mi je ubrzanije kucalo. Idem hrabro, ne obazirem se. Ne mogu, jace je od mene. Vadim slusalice i odlucujem da se umesam. Mislim da ce da me cuju i prestanu da se biju. Malo me je strah i taman da izustim nesto, ni sama ne znam sta, kada cujem jednog decaka(13) kako drugome porujcuje, ~Mozes li jos, ti se rekao da hocemo…~ Ustuknem malo, zvucalo je kao dogovor. Dogovor za odmeravanje snaga. Zbunim se, ali odlucim da jos malo stojim, tu sa strane, da vidim ima li potrebe da reagujem. Nekako. Prilazi jos decaka, navijaca i sve tece kao unapred dogovrena stvar. Pocese i da se smeju akteri i razmisljaju da li da nastave.

Produzim kuci, verujuci da samo odmeravaju snage, da su drugari. Mada mi je taj nacin izrazavanja stran, suprug mi potvrdi da decaci to rade.

Primirila sam se na kratko. Na kratko, jer me je veoma zabrinula reakcija prolaznika, tj izostanak iste. Niko, doslovno niko nije ni pogledao u decake, a kamoli osetio potrbu da reaguje. Halo ljudi, to moze da bude vas sin, brat, drug… Solidarnost, empatija, nema ih, iscezle. Shvatim da sam beskrajno tuzna, mozda sam mogla vise da uradim…Svakako nisam uspela da uticem na prolaznike, koji su bili samo prolaznici, potpuno nemi.

Odlucila sam da bar na ovaj nacin, jer tako umem, reagujem. Mozda neko procita, razmisli i nekada odreaguje. Mi smo ovde zarad svih nas, a ne iskljucivo zarad nas samih, to tako nije ljudski.

Ovo nas se tice i te kako…

Verujem da oni koji citaju moje tekstove, znaju da iznosim licna zapazanja na temu roditeljstva i odrastanja. Desi se i da tema prividno iskoci iz ~koloseka~, kao sto je slucaj, mozda, sa tekstovima na temu prijateljstva. Mada i na tu temu moja osecanja su nepodeljena, jer sam misljenja da nas i jake veze sa onima koje smo izabrali, uce necemu, tacnije mnogo cemu. Tako i veceras razmisljam i stalno mi u glavi stoji sve sto ima veze sa prastanjem, ovozemaljskim, drugi vidovi mi nisu previse poznati, mada svaki vid prastanja i izrazavanja uvazavam. Elem, imala sam potrebu da se pojasnim…

Volim da oprostim, bez da posle prebacujem, oprostim cista srca i oprostim brzo, mozda i odvec lako. Takva sam bila kao mala, takva sam i sada, kada sam velika. Uvek mi se mnogo vise svidjalo da se brzo pomirimo, resimo nesporazum i nastavljamo sa gradjenjem naseg odnosa. Apsolutno mi je prihvatljivo da pridjem prva, ima situacija sa odredjenim ljudima i nasim odnosima, gde ja uvek pridjem prva. Meni je sve bolje, od bolne, tuzne tisine ili trenutne netrpeljivosti, jer na srecu nisam imala situacije gde sam bila u toj meri povredjena da je oprost predstavljao luksuz. Dve, meni veoma , veoma bliske osobe, izuzetno tesko prilaze, kada nastane problem. Uopste mi ne predtasvlja problem da uvek pridjem prva i uvek bude lepo, nekada mislim da je teze njima, mozda bi i prisli, no ih neka sila vuce da to ne cine.

Jednom sam bila na proslavi jednog rodjendana, gde su se u jednom trenutku, muskarci odvojili od nas, devojaka dakako, te su one taj momenat iskoristile da se malo pozale jedna drugoj na svoje partnere i malo analiziraju njihove mane. Cutala sam, a to nije bas lako, kada sam ja u pitanju. Samo sam ih pitala, ne mislite li da i oni nama mogu da nadju 121 manu, kao i mi njima? Ja ne zatrpavam stvari „pod tepih“, ja ih resavam sa kim treba, mnogo razmisljajuci sta je do nesporazuma dovelo i stremim resenju, razgovorom, a cime drugim, dok se uvece drzimo za ruke, ukoliko je moj partner taj sa kojim resavam, pardon, resavamo situaciju. Sve mi je bolje od muka, nedostatka osmeha i ignorisanja. Pa, to boli i to zestoko. Vezbam da budem dobra, radim na tome, na sebi, a onda sam sigurno bolja i okolini. Naravno da to nisam ja izmislila, ucila me je moja nana, moji bliski, knjige koje stalno citam, filmovi koje gledam, posmatranje drugih, koji se odlucuju za cutnju, a koja neminovno vodi udaljavanju. A ja hocu da sam prisutna, da sam ziva, jer znam da svemir ili ko god ima planove za mene, kao i za sve druge ljude. Ima dovoljno za sve i ne zelimo svi isto. Ovome me uci moja tajnovita knjiga i zao mi je sto sam zaboravila kome treba da zahvalim na upoznavanju sa istom, a veoma sam zahvalna. Cak sam pronasla svoj kamen zahvalnosti, da me podseca na cemu sve treba da sam zahvalna i kada sam dobro i onda kada sam manje dobro. toliko je divnih stvari na kojima mozemo da budemo zahvalni i da odlucimo da one budu nase vodilje tokom dana.

Zato mi je i lepse i lakse da prastam i biram to kao svoj izbor, a i ruzna sam kada sam ljuta, mnogo mi se vise i borica  stvara, iako su i one lepe, ako sam ja zadovoljna.

Citat kaze da ljubav i zahvalnost mogu da razdvoje mora, pokrenu planine i stvore cuda. A ja verujem u cuda, kao sto mi se svidja prica o bradatom deki ili nekoj zabavnoj zubic vili ili moj veciti Hoolywood i ja, pa tako budem srecna kada slusam bend Juliette Lewis, iako ni jednu pesmu ne znam, jer mi se svidja pomisao da gledam nekoga ko poznaje tamo neke ljude, koji su mi dragi sa filmskog platna. Pa, kako onda uopste i moze neko da odluci osim da bude dobar i dobrotu siri, prasta s ljubavlju, voli i razume. Ja volim i one koje poznajemo kao FT1P, jer mozda bas nisu imale srecu da im neko oprosti ili jos teze, tesko im je da oproste.

Mozda zvuci utopijski, mada se meni svidja i biram da bude tako. Zato, ako se i naljutim, znajte jos se brze odljutim i to me navodi da se osecam prijatno, zasto da ne i mocno, velicanstveno. Prastanje je vrlina, nas ljudi.

Ko ume da prasta, ume mnogo i da voli, ko voli zadovoljan je i nasmejan, a kao takav zasluzuje da sluzi onom delu covecanstva koje je izabrao u svoje najblize okruzenje i sto je jos dragocenije, ostavlja trag za sobom. Ljudski…

Na pocetku prvog razreda nase starije cerke, njena mudra uciteljica nam je porucila da se ne mesamo u razmirice nase dece, jer dok mi to iskoplikujemo i pokusavamo da resimo, deca su se vec pomirila, oprostila i nastavila da rade ono sto najbolje znaju, da se igraju i vole.

Igrajmo se lepog, svi smo na dobitku!

Drage moje dobre vile…

Pisem vam zajednicko pismo, jer mi je tako lakse, zurim da odigram jos jednom LJUBAV JE…

Moji mama i tata stalno ponavljaju kako sam imala srece da imam tako carobne vaspitacice, a ja im kazem kako sam i sama takva, pa valjda nije slucajno sto sam pripala bas vama, a vi mom srcu. A i mama stalno prica D. da U REALNOSTI NEMA SLUCAJNOSTI!

Bila sam najglasnija beba u porodilistu sa svojih 2500kg, svi su se cudili toj jacini i intezitetu glasa. Vi i ne znate da su me zarad visokih tonova prvo zvali Marija Kalas, a poslednjih godinu dana, zarad mog stva, ni manje ni vise, vec Milutin Mrkonjic!
Jos od prvih dana mog boravka u vrticu, kada je mama po malo ostajala sa mnom, nekako mi je bilo prijatno u sobi sa vama. Uvek ste bile nezne i mazile me. Kada je mama pocela da izlazi iz sobe, sve vise sam se osecala slobodno, jer sam vam verovala. Znate, veoma radosno sam ujutro odlazila u vrtic, kao sto sam radosno isla kuci, valjda bas kako treba.

Naucila sam samostalno da perem ruke, koristim toalet i ponasam se pristojno za stolom. Naucila sam da stedim vodu za dobrobit planete…
Negde na pocetku druge godine naseg druzenja, dogovorile smo se da sve imamo po dva imena, kako bismo bile ravnopravne i ja vas od tada tako zovem i van vrtica, M.M., B.l. i J.p.

M.M., malo mi pomazu roditelji da se izrazim, je uvek mudro postupala sa drugarima i sa mnom, sa pregrst znanja, sarma i harizme. Ona kade kaze „I., ne!“, ja se ne ljutim, to je M., ona je u pravu, jer ZNA! Moja bajka kaze da M. ima radoznalo vragolaste oci i meni se to bas dopada. A kada me stavi u krilo, tad se topim, pa imam i dokaz tog zadovoljstva na fotografiji. Pitale ste nas u koga zelimo da se maskiramo i ja sam znala da cu biti lopta. M. se smejala i rekla da sam bas uporna, a ja imam uspomenu kako ja~lopta sedim u najudobnijim krilima.
M. je jedan dan pitala tatu i mamu, „Halo, halo, jeste li spremni da dete skine pelene, I. jeste…“. Sutradan je sve vec bilo reseno, uz sve M. sugestije, „Izbacite bodyje, samo potkosulje i gacice“ i sve je bilo zavrseno u par reci i postupaka, jer ona ZNA i VOLI!

B.l. je moja neznica, ona zna da me mazi i ~zafukava~, a ja se smejem i uzivam. Ona kaze mojim roditeljima sta sam radila tog dana i sta god da kaze, oni su zadovoljni, tako da mislim da sam se lepo ponasala, osim kada nisam, hi, hi, hi!
B. je hrabrila mamu „kako cu se sigurno navici na ~vutic~ i da ne brine“, a ja uopste nisam brinula cim sam upoznala B. B. UME i VOLI!

I M. i B. smo malo cesce zvali, a kada nesto nisu bili sigurni, moji roditelji bi govorili, „Pitacemo M. i B..“
B. me ceskala i pricala nezne reci, sa B. sam volela da skacem i djuskam. B. me uvek utesi, ima resenje i zasmejva me.

Tako su moje tri dobre vile pricale o meni kao o saradljivoj devojcici i kada dodju studenti kazu “ Idite do I., ona saradjuje.“; a nasle su i resenje za moje potrebe za plakanjem i vikanjem(J. je bila svedok takvog ponasanja na ulici), „I., u kupatilu se place, ovde smo dosli da se igramo, ucimo i smejemo.“

A onda se pojavila J.p…. Vec dugo sam kuci dolazila sa najmodernijim frizurama i veoma je interesovalo moje roditelje kome dozvoljavam da mi ~petlja~ sa kosom, kada oni nisu uspevali. To je bila J. Ona me je ocarala svojom toplinom i paznjom, stalno mi je smisljala nove nadimke i pravila mi najbolje siz frizure.
Nekako je znala lepo da me uzme u narucje, kao da je vec i sama mama. J. NEGUJE i VOLI!

Moje voljene vile, toliko sam toga naucila, spoznala i saznala zahvaljujuci vama. Ucile ste me lepom ponasanju, prvim oblicima drugarstva i deljenja, to mi jos uvek teze ide, pesmicama, recitacijama, sarenolikom koreografijama…

Ja sam mala, pa najbolje sto umem da kazem je HVALA! Ali bas VELIKO HVALA! I jos jednom hvala sto smo se srele na putu mog odrastanja.

Voli vas, voli, neopisivo, vasa I.A., sarmantna brbljivica!!!(Vole vas i D. i tata i mama i bajka i deda i drugi baka i deka i svi koji znaju koliko ste me cinile srecnom.)

P.S. Drago mi je i da se moja prva tuca, kada je vec do nje doslo, desila upravo pred vama, jer vi me poznajete…