Verujem da oni koji citaju moje tekstove, znaju da iznosim licna zapazanja na temu roditeljstva i odrastanja. Desi se i da tema prividno iskoci iz ~koloseka~, kao sto je slucaj, mozda, sa tekstovima na temu prijateljstva. Mada i na tu temu moja osecanja su nepodeljena, jer sam misljenja da nas i jake veze sa onima koje smo izabrali, uce necemu, tacnije mnogo cemu. Tako i veceras razmisljam i stalno mi u glavi stoji sve sto ima veze sa prastanjem, ovozemaljskim, drugi vidovi mi nisu previse poznati, mada svaki vid prastanja i izrazavanja uvazavam. Elem, imala sam potrebu da se pojasnim…
Volim da oprostim, bez da posle prebacujem, oprostim cista srca i oprostim brzo, mozda i odvec lako. Takva sam bila kao mala, takva sam i sada, kada sam velika. Uvek mi se mnogo vise svidjalo da se brzo pomirimo, resimo nesporazum i nastavljamo sa gradjenjem naseg odnosa. Apsolutno mi je prihvatljivo da pridjem prva, ima situacija sa odredjenim ljudima i nasim odnosima, gde ja uvek pridjem prva. Meni je sve bolje, od bolne, tuzne tisine ili trenutne netrpeljivosti, jer na srecu nisam imala situacije gde sam bila u toj meri povredjena da je oprost predstavljao luksuz. Dve, meni veoma , veoma bliske osobe, izuzetno tesko prilaze, kada nastane problem. Uopste mi ne predtasvlja problem da uvek pridjem prva i uvek bude lepo, nekada mislim da je teze njima, mozda bi i prisli, no ih neka sila vuce da to ne cine.
Jednom sam bila na proslavi jednog rodjendana, gde su se u jednom trenutku, muskarci odvojili od nas, devojaka dakako, te su one taj momenat iskoristile da se malo pozale jedna drugoj na svoje partnere i malo analiziraju njihove mane. Cutala sam, a to nije bas lako, kada sam ja u pitanju. Samo sam ih pitala, ne mislite li da i oni nama mogu da nadju 121 manu, kao i mi njima? Ja ne zatrpavam stvari „pod tepih“, ja ih resavam sa kim treba, mnogo razmisljajuci sta je do nesporazuma dovelo i stremim resenju, razgovorom, a cime drugim, dok se uvece drzimo za ruke, ukoliko je moj partner taj sa kojim resavam, pardon, resavamo situaciju. Sve mi je bolje od muka, nedostatka osmeha i ignorisanja. Pa, to boli i to zestoko. Vezbam da budem dobra, radim na tome, na sebi, a onda sam sigurno bolja i okolini. Naravno da to nisam ja izmislila, ucila me je moja nana, moji bliski, knjige koje stalno citam, filmovi koje gledam, posmatranje drugih, koji se odlucuju za cutnju, a koja neminovno vodi udaljavanju. A ja hocu da sam prisutna, da sam ziva, jer znam da svemir ili ko god ima planove za mene, kao i za sve druge ljude. Ima dovoljno za sve i ne zelimo svi isto. Ovome me uci moja tajnovita knjiga i zao mi je sto sam zaboravila kome treba da zahvalim na upoznavanju sa istom, a veoma sam zahvalna. Cak sam pronasla svoj kamen zahvalnosti, da me podseca na cemu sve treba da sam zahvalna i kada sam dobro i onda kada sam manje dobro. toliko je divnih stvari na kojima mozemo da budemo zahvalni i da odlucimo da one budu nase vodilje tokom dana.
Zato mi je i lepse i lakse da prastam i biram to kao svoj izbor, a i ruzna sam kada sam ljuta, mnogo mi se vise i borica stvara, iako su i one lepe, ako sam ja zadovoljna.
Citat kaze da ljubav i zahvalnost mogu da razdvoje mora, pokrenu planine i stvore cuda. A ja verujem u cuda, kao sto mi se svidja prica o bradatom deki ili nekoj zabavnoj zubic vili ili moj veciti Hoolywood i ja, pa tako budem srecna kada slusam bend Juliette Lewis, iako ni jednu pesmu ne znam, jer mi se svidja pomisao da gledam nekoga ko poznaje tamo neke ljude, koji su mi dragi sa filmskog platna. Pa, kako onda uopste i moze neko da odluci osim da bude dobar i dobrotu siri, prasta s ljubavlju, voli i razume. Ja volim i one koje poznajemo kao FT1P, jer mozda bas nisu imale srecu da im neko oprosti ili jos teze, tesko im je da oproste.
Mozda zvuci utopijski, mada se meni svidja i biram da bude tako. Zato, ako se i naljutim, znajte jos se brze odljutim i to me navodi da se osecam prijatno, zasto da ne i mocno, velicanstveno. Prastanje je vrlina, nas ljudi.
Ko ume da prasta, ume mnogo i da voli, ko voli zadovoljan je i nasmejan, a kao takav zasluzuje da sluzi onom delu covecanstva koje je izabrao u svoje najblize okruzenje i sto je jos dragocenije, ostavlja trag za sobom. Ljudski…
Na pocetku prvog razreda nase starije cerke, njena mudra uciteljica nam je porucila da se ne mesamo u razmirice nase dece, jer dok mi to iskoplikujemo i pokusavamo da resimo, deca su se vec pomirila, oprostila i nastavila da rade ono sto najbolje znaju, da se igraju i vole.
Igrajmo se lepog, svi smo na dobitku!
Оставите одговор