Kad roditelj postane dete

Masa i Borko su bracni par, godina izmedju 60 i 70. Zajedno su preko 40 godina, zive uglavnom ustaljenim penzionerskim zivotom. Imaju decu, unucad, povremeno izlaze i druze se, cesce su kuci, uz televiziju , muziku i knjigu.

U mnogome se razlikuju, a ipak su zajedno. Nameravaju da tako i ostane. Pomazu decu svoju, ruckovima, salatama, cuvanjem dece, savetima, razgovorima i jos po necem, odani su prijatelji.

Kratak je uvod o njima, jer bi mnogo teksta bilo potrebno da se objasne odnosi, ali sustina ovog pisanja je njihova promena. Promena od kada su prestali da budu radno sposobni, kada su poceli manje da vode racuna o nekim stvarima, koje su im ranije bile bitne. Druzenja, izlasci, kupovine, spoljasnji izgled, uredjenje zivotnog prostora. Nije se nista promenilo ni na losije, ni na bolje, jednostavno se promenilo. Masa i Borko stare, a sto su stariji to vise slice svojim unucima, pa ih rodjena deca ponekad tesko prepoznaju. Osim sto se brze umaraju, sporije hodaju i razmisljaju, sve se vise podsecaju svojih mladjih dana, prepricavaju dogodovstine iz predskolskog perioda, prisecaju se, ljute se retroaktivno na neke svoje odluke, ponekad i nokte grickaju.

Sve cesce vole da sede na podu i tako provode vreme, sa unucicima se relaksiraju puzeci i glumeci . Na slican nacin njihovoj unucadi, iz pomenutog polozaja ustaju, pridrzavaju se kada se penju, pridrzavaju se kada silaze i kada ih neko posmatra od pozadi, njihovi pokreti veoma slice decijim.

Njihova razmisljanja takodje lice na decija razmisljanja, kada se daju predlozi kakoe najbolje nesto uraditi, kako napraviti, saveti za „da te ne produva vetar“ ili kako se sakriti od promaje, koji caj piti ako je dete, pardon unuce prehladjeno, u njihovo vreme se drugacije radilo, a ovo novo doba tehnologije, to je nesto tesko razumljivo.

I sve me nesto tera da razmisljam u pravcu filma “ The Curious Case of Benjamin Button“…. Tako verno docarava i pomaze nam da razumemo one koje neizmerno volimo, koji su nasa podrsaka citavog zivota i podseca nas kako se uloge menjaju, kako je roditeljima potrebna ohrabrujuca i motivaciona podrska, kako im je sve vise potreban negujuci odnos, isti onaj koji smo dobijali kada smo bili mali, nejaki i kada su nam oni predstavljali citav svet.

Bas je sjajno kada to otkrijemo i spoznamo kako mozemo da uzvratimo, da volimo, prihvatamo promene, upoznajemo neke nove ljude, sustinski iste, ali u mnogo cemu drugacije. I ako hoce i dalje da nas savetuju kako je mudro saslusati, dati na vaznosti govorniku, a uraditi kako mislimo da je najbolje. Bez osude, sa puno topline i razumevanja… I onda covek oseti lepotu, zadovoljstvo, jer je uzvratio, zahvalio, razumeo svog roditelja koji je ce to uvek i biti, samo se malkice promenio, ostario je.

Kakvo je bogatstvo kada imamo jedni druge i sto se periodicno jedni na druge oslanjamo.

Tada znamo da smo zivi.

Leave a Comment